pink baloni
Foto: Predrag Trokicić

Šta je i kome skrivio Srđan Predojević, novinarska zvezda Pinka. Zvezda? Dobro, odmah posle Sarape, najbizarnijeg eksperimenta u istoriji televizije. Već na prvi pogled je vidljivo da se Predojević Srđan nekako razlikuje od Sarape. Ali sve je teže razlikovati Sarapu od Šešelja, i takva bi paralela za vojvodu morala da bude uvredljiva. Ali o ovoj dvojici, koji postaju sijamski blizanci u procvatu mučne jutarnje zabave za narod, nekom drugom prilikom.

U poimanju osnovne televizijske estetike, Predojević je relativno podnošljiv prizor. Našminkan, obrijan, napuderisan. Lice godinama stvarano da uverljivo prodaje lažne vesti i overava ih šarmom nepoznatog porekla. Nije njegovo da se bavi moralom Pinka, ali ni svojim. Šta je uopšte to? Vrednovanje sopstvenih postupaka u poslu koji ga ispunjava i razara, potpuno je suvišno. Šta ga briga, on je u hermetičnom svetu ružičastog, izolovan od svega o čemu govori. Jedino to može da vidi, pa tako i gleda. Dobro mu ide, o njemu se priča. On nije samo proizvod sveta u kome je izrastao do etalona nepojamne poniznosti, ako je već o tome reč. On je, koliko su mu to dopustili, i njegov tvorac. Bez učešća u stvaranju opsene, bilo bi nemoguće da tako gluvonemo proguta jednu apsolutno uvredljivu obmanu.

A ipak, Predojević ume da uživa u svom statusu, i svojoj slavi, ima držanje nekoga bez koga se ne može.

Nekako je predodređen da postane deo istorije televizijskog novinarstva, možda i primer za udžbenike o ličnom padu pred istinom i njenom negacijom, o strahu pred iznenadnom stvarnošću koja bi mogla da ubije i njega i gosta koga još niko nije uhvatio u istini. Ali, upravo je to uspon u nastranom rakursu iz koga se gleda, u tome je Predojević okačen naglavačke.

Zbog toga je i zgražanje nad ponorom u koji je propao donekle suvišno, bar dok ga ponovo ne vidimo namolovanog i ozarenog, kako o bilo čemu govori svom izabranom delu gledališta. Nastao je među nama, otišao svojim putem javnog preobražaja, kao i svi oni. Prvo na Radiju B92, kao mladi jakobinac demokratske revolucije. A zatim su njegove srednje godine ubile sve iz mladosti. Morao je da menja svoje tačke gledišta, zavisno od gledišta mecene. I konačno je ostao bez te tačke, kad je mislio da je veći od kuće za koju je radio.

Iznenadio se kad su ga najurili iz Prve, možda još više kad su ga ponovo uzeli oni kojima prirodno pripada. Tome se nema šta zameriti. Nova kasta novinara požurila je da se snađe tamo gde je najlakše, njima je Pacijent ponudio svoju jedru sisu u zamenu za istinsko postojanje. Predojević je ostao bez stava, koji, da se ne lažemo nikada nije ni imao. Stav je imao njega.

Ipak on nije Milomir Marić, koji će reći Pacijentu: Je li, ajde sad nam ispričaj kako te je ono majka ispustila pa si pao na glavu?

Marićevo udvaranje začinjeno je nijansama priglupe žovijalnosti, taj čovek je nekada davno imao nešto duha. Predojević je potpuno lišen smisla za humor, kao uostalom i njegov gost one noći, besramni lažov. Da ima sposobnost bar malo bržeg razmišljanja, mogao je da ludačko pitanje: jel tako Srđane da nije bilo izbora prošle godine, pretvori u mogućnost za časni izlaz. Bilo je bezbroj varijanti da se ludak napravi budalom, ali se voditelj nije setio nijedne.

Možda Predojević nije sasvim ponizan, nego je tako, malo zakinut od više sile. I nije razumeo šta mu podlac sprema. Ili je to shvatio kad je bilo suviše dockan, tek kad su mu objasnili oni što su gledali pornografski intervju. To kako mu Pacijent radi nepristojne stvari, pred svima, čak i pred decom koju ljudi nisu stigli da sklone.

Dakle, učešće Predojevića u toj javnoj smrdionici, i pored toga što je on samo maneken, zadovoljan svojim izgledom i statusom superstara u svemu tome, nije u potpunosti obrazloženo njegovom dobrovoljnošću. Nego i osobenim limitima koji su mu omogućili da se mirno prepusti javnom napastvovanju.

Zbog toga se i zalažem za pravednost prema Srđanu. Čovek je želeo sve najbolje, ali od toga bolje ne može. Taj razgovor, to je vrhunac njegove karijere, njegovo prećutkivanje glupe laži samo je znak da voditelj možda nije razumeo šta mu to Pacijent govori. Ili nije razumeo potpuno. Ili nije povezao 100 evra sa izborima, kojih istinski nije ni bilo.

Ili je naprosto sve zaboravio, pa mu je amnezija stigla kao spas.

I tek sada dolazi njegovo vreme koje je kao žrtva zlostavljanja osvojio one večeri.

Oslobođen je svega što drži ljude u jednom komadu. Prećutavši svoje javno pogubljenje, on postaje čovek za najveće podvige u Vučićevom novinarstvu.

Kaži Srđane, zar nije tako?

Peščanik.net, 13.04.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)