Sarajevo 2015, foto: The Guardian, Chris Leslie

Sarajevo 2015, foto: The Guardian, Chris Leslie

Međunarodni sud u Hagu je presudio Radovanu Karadžiću za zločine u BiH i osudio ga na jedinstvenu kaznu od 40 godina zatvora. Sud je ocenio da je Karadžić odgovoran za genocid u Srebrenici i opsadu Sarajeva. Pod tim predmetima odgovornosti podrazumevaju se: progon, istrebljenje, ubistva, deportacije, nehumana dela, terorisanje civilnog stanovništva, nezakoniti napadi na civile i uzimanje međunarodnih talaca. Dakle, reč je o zločinu protiv čovečnosti i kršenju zakona i običaja rata.

Nakon presude, stigle su i brze (reklo bi se unapred pripremljene) reakcije iz Srbije. Ovde će nas posebno zanimati reakcije vladajućih struktura, mada ni reakcije političkih stranaka nisu manje zanimljive. One s desna žale zbog presude i montiranog procesa, dok je jedino Liberalno demokratska partija ocenila da je presuda nedovoljna satisfakcija za žrtve. Druge stranke bolno ćute o ovoj temi.

Šta su o (očekivanoj) presudi rekli premijer i predsednik Srbije? Prvi je upozorio sve one koji misle da će presudu protiv Radovana Karadžića upotrebiti protiv Republike Srpske: “Srbija to neće i ne sme dozvoliti”. Pored toga, Srbija “ne ugrožava nikoga, ali nikome ne dâ da Srbe gazi samo zato što su Srbi”. Dakle, premijer šalje poruku da je presuda Međunarodnog suda uperena protiv građana Republike Srpske, kao i da je presuda posledica „gaženja“ po Srbiji i samom Karadžiću zbog njegove etničke pripadnosti. Iz toga jasno sledi da premijer smatra da se u Hagu nije odlučivalo o Karadžićevoj krivici (koja je uvek individualna) za najteža krivična dela, već da je u pitanju nekakva kolektivna osveta Srbima koji nikada nikoga nisu ugrožavali. Ili, još jednostavnije – Karadžić zapravo nije kriv.

Predsednik Srbije je rekao gotovo isto: presuda za “genocid” u Srebrenici “ne može i ne sme da utiče na sudbinu Republike Srpske”. On poziva sve njene političke predstavnike da se zajednički bore “za svoju Republiku i narod, čija sudbina ovom presudom može da bude dovedena u pitanje”. Ovde, izuzev negiranja odgovornosti osuđenog, imamo i element negiranja postojanja krivičnog dela, što se jasno ogleda u stavljanju reči genocid pod navodnike. Sa premijerom i predsednikom složiće se i sam Karadžić: on kaže da “ne može da veruje kakva je presuda doneta”, te da se ona “bazira na improvizaciji, pretpostavkama, spekulacijama, indikacijama, a ne na činjenicama”.

Tako su se trojica političkih istomišljenika, posle mnogo godina i dnevnopolitičkih razlaza (poput unutarstranačkih sukoba Vučića i Nikolića ili premijerove kurtoazne posete i poklona u Srebrenici), ponovo našli na istoj strani: nema žrtava, nema krivičnog dela, nema odgovornosti ni krivice. Postoji samo ugroženi srpski narod, čiji se opstanak dovodi u pitanje. Zbog toga će već danas biti održana posebna sednica Vlade i sastanak sa patrijarhom.

Očigledno je jučerašnja presuda od prevelikog značaja da bi se nacionalizam, podrška politici ubijanja drugog zbog teritorija i vera u etničku superiornost zadržali među zubima, kako to nove političke uloge nalažu. Zbog te nove uloge, Vučić će ipak procediti da će “uprkos onome što se desilo u prošlosti” dati sve od sebe za pomirenje u regionu.

Tako se još jednom pokazalo da je mržnja prema drugom neizlečiva i da se može tek privremeno (i loše) prikriti. Takođe, pokazuje se da učešće u politici istrebljenja drugog obavezuje saučesnike na večnu saradnju. Tako su juče hiljade žrtava postale nasilnici koji ugrožavaju opstanak Republike Srpske. Vrlo je tipično da zločinci sebe proglašavaju žrtvom, čak i onda kada žrtva odavno nije među živima. Ovom prilikom su Karadžić, Nikolić i Vučić samo potvrdili stvarno stanje stvari i pokazali lice koje previše dobro poznajemo – bezdušno i nasilničko, bez trunke kajanja zbog učešća u velikosrpskom projektu.

Peščanik.net, 25.03.2016.

TEMA – SARAJEVO

TEMA – SREBRENICA