Tehnologija populizma računa na sve oblike oskudice u kojima tavori političko društvo. Materijalne i mentalne. Tu negde nestaje potreba da se razjasni kako će se deficitarnim budžetom ispuniti predizborna obećanja. Razvoj zavisi od ubrzanja reformi, a politika u Srbiji gubi privlačnost ukoliko se ukinu granice, poslovne barijere, privatizuju javna preduzeća, otvori i demonopolizuje tržište, denacionalizacijom isprave stare nepravde, racionalizuje vlasnička struktura i ojača srednji sloj, oslonac razvojne i političke stabilnosti. Zato se predizborna obećanja odbacuju u postizbornoj podeli plena. Partijski militarizam nalaže kontrolu nad ostacima državnih resursa, nad privatizacijom i investicijama, nad verom i ideologijom. Ponovo se uspostavlja feudalna vertikala, disciplinovana blanko ostavkama i ličnim dosijeima, u kojima, i kad nisu kriminalni, obično dominira profesionalna nekompetencija.
Razvoj i reforme dovela je u pitanje i skupštinska opstrukcija, više posledica sistematskog uništavanja parlamentarizma, nego krutog poštovanja poslovnika. Monopolistima u politici, biznisu, kulturi i religiji odgovara parlament kao poprište predpolitičkog varvarstva. U opštem neznanju pojam demokratije vezuje se za institucionalizovanje primitivizma i nesputane logoreje. Srpska politika je i dalje konfliktna: oslanja se na antiliberalni ustav, na manipulacije nacionalizmom i otvorenim teritorijalnim pitanjem, na nasleđe nerasvetljenih zločina, od Srebrenice do atentata na premijera i likvidacija vojnika u kasarnama. Misterija smrti uverljivija je od misterije života.
Do kraja godine bi trebalo doneti šengenske zakone, pokrenuti privatizaciju javnih preduzeća i teritorijalnu reorganizaciju. Reforme bi, međutim, ostavile bez prihoda armiju partijskih aparatčika, savetnika, članova kabineta, a profesionalne udvorice i podobne intelektualce prepustile vetrometini tržišta i slobodnijeg javnog prezira. Nestalo bi provizija. „Iz Demokratske stranke u više navrata upućena je poruka da ne žele da privatizuju, na primer, Elektroprivredu Srbije” (Vladimir Gligorov). Samo su pritisci iz Brisela efikasna protivteža institucijama sklonim održanju svih oblika monopola. Nije slučajno predsednica Komisije za zaštitu konkurencije Dijana Marković-Bajalović izložena pritiscima i pretnjama monopolista koji zaustavljaju prodor stranih investitora, i utiču na održavanje gotovo nepodnošljive poslovne i investicione klime.
Još jedan činilac zastoja je svetska finansijska kriza. U danima strmoglava vrednosti na beogradskoj berzi, premijer je izjavio „da vlada prati dešavanja na svetskom tržištu i da Srbija za sada ne oseća značajne posledice krize“. Premijera je odmah demantovao guverner NBS podsećanjem da je kriza već „doprinela rastu referentne kamatne stope, smanjenju obima kredita i smanjenoj mogućnosti zaduživanja na međunarodnom finansijskom tržištu“.
U vemenu neposredno nakon formiranja vlade, kad su marginalizovane predizborne platforme ključnih koalicija (republička vlada, Vojvodina, Beograd), ministarka finansija Diana Dragutinović najavila je da neće dozvoliti da ekspanzivna fiskalna politika ugrozi makroekonomsku stabilnost. Bile su ohrabrujuće najave da će se založiti za ukidanje poreza na kapitalnu dobit i prenos apsolutnih prava, i u naredne dve godine liberalizovati kapitalne transakcije. Ali je struktura nove vlade, u kojoj je suvišna gotovo polovina ministarstava, sama po sebi ukazala da su štednja u javnom sektoru, transparentnost troškova i finansijska disciplina neposredno suprotstavljeni partijskim interesima. Zatim je usledio osvajački pohod na upravne odbore javnih preduzeća.
Ministarka finansija je ispravno primetila da “ne može poreska politika da bude liberalna, a javna potrošnja socijalistička“, i da je „politička kampanja jedno, a ekonomska realnost nešto sasvim drugo“. Pošto je vlada Srbije usvojila rebalans budžeta za ovu godinu, a minus u državnoj kasi povećan za 4,5 milijardi dinara, ministarka je podsetila da planirani deficit znači ekspanzivnu fiskalnu politiku, umesto da država generiše suficit, i da će rashodi za penzije istisnuti druge važne oblike socijalne zaštite. Rebalans ne dopušta da budu ispunjena predizborna obećanja: „nije moguće istovremeno povećati sve rashode, dakle, ako se povećaju rashodi za Koridor 10 i ostale puteve, nemoguće je povećati i penzije i plate i socijalna davanja”.
Prethodna vlada, u kojoj je sadašnji premijer bio zadužen za finansije, tokom 2007. je iz zajedničkih prihoda društva izdvojila više od pet milijardi dinara za „nevladine organizacije“: političke stranke, verske zajednice, sportske saveze i društva, bivše “društvene organizacije“… Verovatno to nije bila njegova politička odluka. Ali je samo naizgled neobično kako su dobro organizovani huligani koji su rušili prestonicu, i, uz sovjetske koračnice, svakodnevno, gotovo neometano, zaustavljaju život prestonice, prete nasiljem i rado ga primenjuju.
Danas, 06.10.2008.
Peščanik.net, 07.10.2008.
