Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Ovde ćemo govoriti o retorici predsednika vlade. Ona ima svoje posebnosti. Te posebnosti umnogome govore o političkom karakteru njegove vlasti. Prirodu te političke vlasti posebno odlikuju dva svojstva – razaranje mogućnosti za racionalni politički dijalog i oslobađanje od bilo kakve odgovornosti. Uz te dve ide i treća – na mržnji i strahu zasnovana mobilizacija političke podrške. Tu retoriku mogli bismo najkraće opisati kao dvostruki govor.

Evo nekoliko primera iz izjava datih posle umnogome neobične književne tribine, na kojoj je, mislim, centralni pojam bio „lažno podaništvo“. Na to ćemo se vratiti. Ovako predsednik vlade u vezi sa poništenjem presude Branimiru Glavašu na kaznu zatvora zbog ratnih zločina nad civilima u Osijeku 1991: „To je naša politika, i ma koliko teško bilo plivati u tome, jasno vam je da je nemoguće da podilazimo narodu koji bi želeo mnogo oštriju reakciju. Mislim da reagujemo mudro i odgovorno u interesu naroda.“ Ovo nije verbatim izjave. Predsednik vlade je u živom prenosu razgovora sa novinarima rekao i to da bi ljudi bili zadovoljni kada bi on sad počeo i da psuje, ali da to ipak ne može (iz transkripta je izostala i rečenica – „ni za deset godina ljudi ovde neće živeti dobro“). I još: „Naš je posao da odluke donosimo odgovorno i racionalno, da ne pokazujemo tu vrstu mržnje, koju na drugom mestu osećamo. Mi moramo da reagujemo odgovorno, ozbiljno i mirno.“

Ključne reči u ovoj izjavi su, s jedne strane, „mudro“ i „odgovorno“, a s druge – „oštrija reakcija“, „mržnja“ i iz transkripta izostavljene potencijalne psovke. Ali, težina nije jednako raspoređena. Veći je naglasak na „oštrijoj reakciji“, „mržnji“ i psovanju. Jer to je ono, kako predsednik vlade kaže, što ljudi od njega očekuju. On je naravno pametniji od toga, pa navodno insistira na „mudrosti“ i „odgovornosti“, a sve to da bi se „do poslednjeg trenutka“ sačuvala „stabilnost u regionu“. Ali, region je već „nestabilan“ i u „tenzijama“, pa zato vlada nije još formirana. A „nestabilnost“ i „tenzije“ ogledaju se upravo u poništenju presude Glavašu, zbog koje predsednik vlade nije ni mogao da razmišlja o novoj vladi. I tako je krug zatvoren. Šta imamo u tom krugu? Reklo bi se – „oštrije reakcije“, „mržnju“ i psovanje. Neko bi dodao i „mudrost“ i „odgovornost“, i pogrešio bi.

Greška bi se sastojala u previdu dvostrukosti govora predsednika vlade. U čemu se ta dvostrukost sastoji, objasnićemo na jednom primeru iz – filozofije. U prvoj polovini dvadesetog veka, Martin Heidegger (nema ovde malicioznosti u pominjanju Heideggera bez obzira na njegovu sumnjivu nacionalsocijalističku prošlost) uveo je u filozofski izraz precrtane reči. Nešto kasnije, u tome ga je sledio Jacques Derrida. Za to precrtavanje obojica su imala ozbiljne razloge – od želje da upute na odsustvo (ili neizvesnu prisutnost) referenta do skretanja pažnje na nepouzdanost označitelja i njegovu nemogućnost da uputi na tačno određeno označeno. Dobra stvar je što ne moramo da idemo dalje od ovih opštih mesta u vezi sa tim. Ovde je dovoljno da se pozovemo na objašnjenje Gayatri Chakravorty Spivak, prevoditeljke Derridine knjige O gramatologiji na engleski. U predgovoru za svoj prevod, Spivak kaže da Derrida precrtava reči da bi naglasio njihovu nedostatnost, ali istovremeno i da bi istakao neminovnost njihove upotrebe: bez njih, takvih kakve su, nesavršene i obmanjujuće, ipak se dakle ne može. Stoga se Derrida ipak oslanja na njih, ali se istovremeno od njih i ograđuje, kao da sebe lišava odgovornosti za moguće nerazumevanje. Odgovornost je tako na rečima, a ne na onome ko radi sa njima.

Na sličan način, predsednik vlade koristi „oštrije reakcije“, „mržnju“ i psovanje – on bez tih reči ne može, ali ih odmah i precrtava i oslobađa se od odgovornosti što ih koristi. „Mudrost“ i „odgovornost“ u njegovoj izjavi služe da precrtaju „oštrije reakcije“, „mržnju“ i psovanje. Ali sve to i dalje ostaje tu i vrši svoju „političku“ funkciju. Prava mudrost i odgovornost sastojali bi se u izbegavanju pripisivanja mržnje i destabilizacijskih težnji susedima, te u uzdržavanju od svojevrsnog rata notama. U zaista mudrom i odgovornom ponašanju ne bi bilo potrebe izričito pomanjati „mudrost“ i „odgovornost“. Međutim, u izjavi predsednika vlade nema ni traga od mudrosti i odgovornosti, pa je zato potrebno izričito reći „mudrost“ i „odgovornost“, kao da je taj čin sam po sebi dovoljan da nešto postane mudro i odgovorno. Mimo te promašene performativne namere, „mudrost“ i „odgovornost“ ovde služe da bi se precrtale reči koje prenose pravu intenciju. Upotrebivši te reči, predsednik vlade je odmah izdvojio i svoje adresate – to su oni koji žele „oštrije reakcije“, „mržnju“ i psovanje. Time je svoje „političko“ telo istovremeno i homogenizovao – na mržnji prema susedima (i strahu od njih).

Uz sve to, odmah se i ogradio i oslobodio od odgovornosti. „Precrtavanje“ mu pravi prostor da kaže da nije rekao ono što je u stvari rekao. Time je celo polje političke rasprave predsednik vlade izmestio iz sfere racionalnog ponašanja i prosuđivanja, u sferu emocija gde dominiraju strah i mržnja. Zahvaljujući „precrtavanju“, pak, i za to je sebe unapred oslobodio od odgovornosti. Njegova izjava se svodi na sledeći jednostavni obrazac – mogao bih sad da ih psujem, jer bi to bilo opravdano s obzirom na okolnosti i očekivanja, ali neću to učiniti. Prvi deo iskaza je ono što je zaista učinjeno, drugi deo je „precrtavanje“, to jest oslobađanje od odgovornosti za izgovoreno i učinjeno. Psovka je upućena, jer govornik bez nje nije ni mogao, bila mu je neophodna, ali je odmah i precrtana.

Slična je i sledeća izjava predsednika vlade povodom događaja u Savamali. Ovako predsednik vlade: „Ja, na primer, imam puno poverenje u Sinišu Malog, ali nikada neću osporiti njegovu odgovornost ako se ustanovi da je odgovoran.“ Dakle, ako istraga (pri tom, koja istraga, ali pustimo sad to) pokaže da je gradonačelnik Beograda odgovoran za nasilje i rušenja u Savamali, predsednik vlade će ga izložiti posledicama, iako ima apsolutno poverenje u njega. Međutim, ako je poverenje apsolutno, čemu istraga? Dovoljno je da predsednik vlade pita osobu od poverenja šta se dogodilo i postupi u skladu sa onim što čuje. Nema razloga za istragu tamo gde postoji apsolutno poverenje. Ali, i ovde imamo posla sa „precrtavanjem“ i oslobađanjem od odgovornosti. Prvi deo rečenice je ono bez čega se ne može, ono što se zaista želi reći i što ne može a da se ne kaže. Drugi deo je „precrtavanje“. Ja njemu verujem, ali ako laže, a to će utvrditi istraga, onda će on odgovarati, a ne ja, jer me je prevario baš zato što mu (i dalje) verujem. Naravno, ovaj iskaz je očigledno besmislen. Kao što je besmislen i originalni iskaz. Ali, bez umetnutih objašnjenja, u svojoj originalnoj eliptičnoj veriziji, taj iskaz na prvi pogled (ali smo na prvi pogled) deluje suvislo.

Na kraju, šta će predsedniku vlade ovaj dvostruki govor? Rekao bih da tu imamo posla sa „lažnim podaništvom“ (pri čemu, „podaništvo“ je tu ključni termin, a „lažno“ je „precrtavanje“), to jest sa običnim marifetlukom. Predsednik vlade svoje „političko telo“ (čija je on „glava“) vidi kao neotesano, puno mržnje i željno oštrih reakcija. S druge strane, on „druge“ vidi kao drugačije (u smislu – otesanije) i jače od sebe (i „tela“), pa se pred njima ustručava da izlazi u susret potrebama svojih podanika. Dvostrukim govorom on bi da zadovolji i jedne i druge, svoje neotesane podanike, kao i one pred kojima izigrava „lažno podaništvo“. Nije, međutim, jasno na osnovu čega je on izveo zaključke i utvrdio osobine i potrebe i prvih i drugih. Reklo bi se da on svojim govornim činovima upravo oblikuje i jedne i druge po svojoj meri. Raskorak između te specifične mere i stvarnog stanja stvari prava je slika političke realnosti u Srbiji.

Peščanik.net, 31.07.2016.

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Latest posts by Dejan Ilić (see all)