Predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. Zvuči poznato i blisko, zar ne? Već i kao jezička formula zvuči ubedljivo – istovremeno i zlokobno i izglobljeno, cinično i fatalistički.
Predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. To je više od lozinke, to je princip koji kod nas večno vlada. Drugi postupaju upravo prema suprotnom načelu: neizbežno prihvataju, jer se ne vredi uzalud mučiti, nego treba usmeravati raspoloživu snagu, vreme, bogatstva i pamet na one prepreke, opasnosti i izazove koji se mogu preduprediti, savladati, rešiti, izbeći, premostiti, nadmudriti, nadigrati…
Predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. Značenje ovih reči udara maljem posred čela. Zašto mi ipak dobrovoljno i dosledno postupamo naopako i nakaradno, ne odustajući čak i ako su posledice tako strašne, tako ponižavajuće, tako bolne, tako samoubilačke, iz dana u dan, iz godine u godinu, iz veka u vek?
Predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. Mada izgleda tajanstveno i čudno, nema tu nikakve naročite zagonetke. Predaja izbežnom slatka je i laka, jer podrazumeva odsustvo bilo kakvog napora, truda, učenja, razmišljanja, odgovornosti, sposobnosti. Predaja izbežnom dolazi glatko i neprimetno sama od sebe, što je na perverzan način čini savršenom. Nije nam zameriti, je l’ tako. A opiranje neizbežnom, opet, slatko je i lako jer podrazumeva da je opravdanje za neuspeh unapred zagarantovano: pa nije do nas, pa nije se ni moglo, to nadilazi ljudske moći, nije se imalo kud, tako je moralo biti. Znači, opet nam nije zameriti, opet savršeno, skoro da i oreol svetosti može da se zamisli i pripiše.
Predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. U predaji izbežnom čuva se, do poslednje kapi krvi i poslednje iskre duha i smisla, iluzija žrtvovanja vremena i života za trenutak nirvane, ili čak ni za toliko, nego prosto ni za šta. A u opiranju neizbežnom čuva se, do poslednje kapi krvi i poslednje iskre duha i smisla, iluzija simboličke bezgrešnosti i nepovredivosti, i to bilo da je naš besmisleni otpor neizbežnom iskren, predan i uporan, bilo da je pritvoran, neiskren i kratkog daha.
Predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. Da, nepojmljivo je, destruktivno je – pa šta? – prkosno uzvraćamo. U predaji izbežnom odzvanja, prazno, ono naše slavno, a sramno: nek košta šta košta. Kao: to je nekakav široki aristokratski gest, neopterećenost kratkoročnim interesom, plemenitost. A u stvari to znači: naš život je bezvredan, jer ga dajemo ni za šta, zajedno sa životima naših potomaka. U opiranju neizbežnom odzvanja, prazno, ono naše slavno, a sramno: ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine. Kao: udri nadmoćni i okrutni svete, a mi ćemo izdržati i opstati, pobediti. A, u stvari, to znači: toliko smo daleko od bilo kakvog kontakta sa stvarnim svetom i njegovim silama da ćemo doći i otići kao trun u vetru, kao kap u moru, kao puka slučajnost, kao besprizornost i nesaznatljivost.
Predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. Truli temelj gubitničkog uživanja u bezmernom samosažaljenju i u bezmernoj gordosti samozavaravanja. Dokle? Do kraja? Kako je moguć preokret?
Predaja izbežnom – opiranje neizbežnom. Na neizbežno se ne treba obazirati, ono već samo vrlo dobro brine o sebi. Tako bi trebalo i mi. Trebalo bi da počnemo već jednom da se brinemo o sebi. A dovoljno je: opiranje izbežnom. Ni manje ni više od toga: opiranje izbežnom. Možemo mi to. Mogu to drugi, pa možemo i mi. Možda možemo i više od toga, ali hajde prvo da probamo samo to: preduprediti, savladati, rešiti, izbeći, premostiti, nadmudriti, nadigrati… Preokret je moguć, dovoljno je: opiranje izbežnom.
Republika, 1-28.02.2009.
Peščanik.net, 09.02.2009.
