„Ekspo će biti izgrađen uz poštovanje svih zakona.“
Lepo, „zvučno“, obećanje. Samo vrednost ovakvih obećanja uvek je krajnje upitna kad je daje neko u čiju reč, a pogotovo u čiji legalizam nije uputno verovati.
Ipak, odlazeća Vlada Srbije ovaj put baš se potrudila da ova predizborna legalistička garancija i bude ostvarena. Doduše na vrlo „originalan“ način, na koji vredi podsetiti.
Vlast se postarala da se posebnim zakonom eliminišu svi za Expo „nezgodni“ zakoni, odnosno da se utvrdi da se neće primenjivati pojedine odredbe čak 5 zakona (kojima se uređuju eksproprijacija, planiranje i izgradnja, stanovanje, status privrednih preduzeće i upravni postupak), koje joj ne odgovaraju! I, što je najvažnije, da se Zakon o javnim nabavkama uopšte, u celosti, neće primenjivati!
Ministarstvo finansija, Vlada i skupština su uradili sve da taj lex specialis bude usvojen.
Ministarstvo finansija nije organizovalo javnu raspravu o nacrtu zakona, iako je po Zakonu o državnoj upravi ona bila obavezna.
Vlada je zakon predložila zajedno sa budžetom za 2024. i mnoštvom drugih zakona iako svesna da se čak i u najnormalnijoj atmosferi to svodi na minimum šanse da ga skupština iole ozbiljnije razmotri.
I skupština koja je na raspolaganju imala samo nekoliko dana do raspuštanja, u doslovno skarednoj atmosferi, na brzinu, nakon besmislene objedinjene rasprave o 60 bitno različitih tačaka dnevnog reda, usvojila je i Zakon o posebnim postupcima zbog realizacije međunarodne specijalizovane izložbe EXPO Belgrade 2027. Taj zakon je, dezavuišući zamašan deo pravnog poretka Srbije, ostavio potpuno odrešene ruke realizatorima projekta!
Zakon je jedino predvideo da će privredna društva koja će biti osnovana za realizaciju projekta sama „posebnim aktom urediti pravila postupka nabavki i obavezu obezbeđivanja transparentnosti“. Ovo je vlasti bilo dovoljno za tvrdnju – „dakle nema ni reči o suprotnosti sa Zakonom o javnim nabavkama“. Ciničan i potpuno apsurdan komentar jer ovakvo zakonsko rešenje nema nikakve veze sa Zakonom o javnim nabavkama, štaviše ni sa zdravim razumom. Očigledno je da se ovakvim rešenjem daje sloboda da se propišu bilo kakve procedure, kakve se nađu za shodno. A što je još gore daje se i mogućnost da se čak i ako se, forme radi, propišu dobre, najbolje procedure, iste izigravaju jer (budući da se ne primenjuje Zakon o javnim nabavkama) ne postoji nikakav pravni lek, nema žalbe nekom državnom organu.
Na sve proceduralne i suštinske nedostatke u vezi sa zakonom vlast je od stručne i opšte javnosti bila upozorena. Sva upozorenja je ignorisala, bez ikakvih argumenata. I jedini argument, tačnije ono što je neupućenim moglo ličiti na argument, „potreba da se brzo deluje“, bio je potpuno neosnovan ne samo zato što do Expoa ima mnogo vremena već pogotovo zato što Zakon o javnim nabavkama ne bi usporavao realizaciju projekta jer prepoznaje hitne slučajeve i predviđa procedure za njih.
Sledi suočavanje sa efektima primene novog lex specialisa.
Pozitivni efekti su još u sferi bajkovitih obećanja. Započeto licitiranje sa milijardama dobiti neprijatno podseća na iskustva sa još jednim lex specialisom – „Beogradom na vodi“. Skoro će decenija od početka projekta u koji je Srbija uložila više desetine miliona evra u novcu, bar milijardu evra vredno građevinsko zemljište i više izuzetno vrednih objekata, a strani partner samo 150 miliona evra a da građani ne znaju po kojim i čijim kriterijumima strani partner ipak ima 2/3 projekta, ali znaju da je u odnosu na angažovane resurse dobit koja je do sad uplaćena u budžet krajnje skromna.
A negativni efekti su unapred izvesni. Isključivanjem primene Zakona o javnim nabavkama iz projekta Expo eliminisani su najvažniji antikorupcijski mehanizmi – transparentnost i konkurencija. Poslove vredne milijardu evra neko će po nekakvim slobodno kreiranim procedurama moći da dodeli kome hoće. To neizbežno podrazumeva veliki rizik korupcije i izvesnost da će troškovi, rashodi javnog novca biti veći nego što bi bili u uslovima normalne konkurencije. A to je u nečijem ličnom ili grupnom interesu, ali ni u kom slučaju nije u javnom, naprotiv direktno mu je suprotno.
Sve to podseća na potrebu da se u pravnom poretku dese dve stvari.
Prva je samo reafirmacija nečeg već postojećeg. Odavno imamo „Jedinstvena metodološka pravila za izradu propisa“ koja je utvrdila Narodna skupština. Ona (čl. 48) izričito predviđaju „izmenama i dopunama jednog propisa ne mogu se vršiti izmene i dopune drugog propisa“, i samo „izuzetno se može utvrditi prestanak važenja pojedinih odredaba drugog propisa“. Prosto rečeno, ako vlast smatra da nešto u nekim zakonima nije dobro, mora te zakone menjati tako da važe generalno, a ne samo u prilikama njoj i njenim prijateljima zgodnim i onoliko dugo koliko njima odgovara.
Druga stvar bi podrazumevala nešto novo, mnogo teže za normativnu artikulaciju – krivičnu odgovornost sa oštrom zaprećenom kaznom i njoj odgovarajućim rokom zastarelosti za moćnike koji izigravajući pravila i procedure, kršeći obavezu sprovođenja javne rasprave i ignorišući upozorenja stručne i opšte javnosti, iskoriste poslušnu skupštinsku većinu da lični ili grupni interes, predstavljajući ga kao javni, „legalizuju“ formalno ga pretvarajući u zakon a kasnije „bajkovita“ obećanja kojim tada pravdaju svoje „sitne“ propuste očigledno izostanu.
Na to da je lažni legalizam prvorazredan paravan za pravu korupciju građani nikad a pogotovo u vreme izbora ne treba da zaboravljaju.
Peščanik.net, 22.11.2023.
