Dve nedelje posle eksplozije u vojnoj fabrici Sloboda, koja je 4. juna posle ponoći zatresla Čačak i okolinu, uzrok ove nesreće još nije poznat. U Slobodi kažu da je istraga u toku, te da će nadležni organi obavestiti javnost kada uzrok bude utvrđen. Kad bi to moglo biti niko ne zna. Poznavaocima ove problematike nije, međutim, nepoznato da su se u Srbiji u minulih četvrt veka desile na desetine eksplozija u vojnim fabrikama, u kojima je smrtno stradalo nekoliko desetina oružara, a da uzroci tih akcidenata gotovo nikada nisu utvrđeni, niti su fabrički rukovodioci i nadležni iz Ministarstva odbrane ikada snosili ozbiljniju odgovornost.
Samo u proizvođaču baruta i raketnog goriva Milanu Blagojeviću iz Lučana, od 1995. naovamo zabeleženo je čak oko 18 eksplozija (tačan broj teško može da se utvrdi, zbog skrivanja informacija), u kojima je poginulo najmanje 15 radnika. Poslednji takav slučaj u lučanskoj fabrici zabeležen je, podsetimo, u julu 2017. kada su u eksploziji poginuli radnici Milojko Ignjatović i Milomir Milivojević. Porodica ovog drugog od oktobra 2019. pokušava da pred Osnovnim sudom u Ivanjici utvrdi odgovornost nadležnih rukovodilaca, među kojima i trodecenijskog generalnog direktora fabrike, Radoša Milovanovića, ali se suđenje od novembra 2020. neprestano odlaže „zbog bolesti optuženih“. Direktor Milovanović je, inače, jednom oslobođen krivične odgovornosti za eksploziju u Milanu Blagojeviću, u kojoj je 1997. poginulo čak 7 lučanskih oružara.
Bez utvrđene sudske odgovornosti još uvek su i optuženi u Tehničko remontnom zavodu Medna u Kragujevcu, gde su u eksploziji u februaru 2017. poginula četvorica zaposlenih. Optužni predlog kojim su dvojica vojnih starešina i četvorica službenika (civila na službi u Vojsci Srbije) u TRZ Medna osumnjičeni „za nepreduzimanje mera za obezbeđenje vojne jedinice te teško delo protiv opšte sigurnosti“, Višem sudu u Kragujevcu podnet je još u oktobru 2018. Sudskog epiloga akcidenta i tragedije u Medni gotovo dve godine docnije nema ni u najavi.
Pravosudnog epiloga nema ni u famoznom slučaju Krušik, vezanom za malverzacije sa prodajom proizvoda te fabrike privatnim trgovcima oružja bliskim Srpskoj naprednoj stranci i državnom vrhu (Aleksandru Vučiću, Bratislavu Gašiću i Nebojši Stefanoviću, pre svih). Valjevski uzbunjivač Aleksandar Obradović, koji je javnost upozorio na rečene malverzacije i štetu koja se prodajom mina i granata (povlašćenim trgovcima oružja Slobodanu Tešiću i firmi GIM, čiji je zastupnik u tim poslovima bio počivši Branko Stefanović, otac ministra policije, sada odbrane Nebojše Stefanovića) po fabričkim, pa i nižim cenama pričinjava valjevskoj vojnoj fabrici – zbog toga je u septembru 2019. uhapšen pod sumnjom da je „odavao službene tajne“ i još uvek nije zvanično optužen. Kad će, odnosno da li će – ne zna se. Uprkos tome, već godinu i po dana suspendovan je s posla u Krušiku i prima tek trećinu svoje nekadašnje plate u toj fabrici.
U eksploziji u Slobodi početkom juna srećom nije bilo mrtvih i povređenih, niti je bilo koji čačanski oružar ostao na belom hlebu, ali je pričinjena velika materijalna šteta. Prema preliminarnim procenama ona se kreće od 1,5-2 miliona evra. Kako uzrok požara i potonje eksplozije u, prema oficijelnom saopštenju, „izdvojenom delu Slobode za skladištenje i čuvanje elemenata za kompletiranje upaljača i gotovih proizvoda za municiju manjih kalibara“ još nije utvrđen i saopšten, to se u delu javnosti uveliko špekuliše o mogućim povodima ovog akcidenta. Špekulacije pojačava i činjenica da se u Slobodi 3 dana kasnije dogodila nova, opet srećom znatno manja eksplozija, o čijim uzrocima i posledicama se zna još manje nego o onoj od 4. juna.
U opozicionim političkim krugovima špekuliše se da su učestale eksplozije u domaćim vojnim fabrikama jedan od načina „prikrivanja malverzacija naprednjačkog režima“ u preduzećima namenske proizvodnje, što poznavaoci problematike tumače kao tendenciozne (pro)cene, koje ne zavređuju ozbiljnije komentare. Mnogo više pažnje posvećuje se izjavi nekadašnjeg ministra odbrane Dragana Šutanovca, koji u traženju uzroka eksplozije u Slobodi ne isključuje ni mogućnost – diverzije. U izjavi medijima, Šutanovac u tom kontekstu pominje ruske agenete i ekplozije u vojnim fabrikama u Bugarskoj i Češkoj.
Ono što donekle, ako ne i u potpunosti demantuje pretpostavku o diverziji i ruskim agentima kad je domaća vojna industrija u pitanju, jeste činjenica da je Srbija u minule tri decenije, a od 2012, kad je u zemlji uspostavljena apsolutna radikalsko-naprednjačka vlast, najverniji vojno-politički satelit Rusije na Balkanu, u istočnoj i centralnoj Evropi. U prilog tome ide i informacija da Vojska Srbija u vreme samita NATO-a u Briselu, u Rusiji, zajedno sa ruskom i vojskom Belorusije učestvuje u zajedničkoj vojnoj vežbi Slovensko bratstvo. Zašto bi Rusija dizala u vazduh vojne fabrike u zemlji koja joj je, pod izgovorom vojne neutralnosti, nikada verniji i pokorniji satelit?
Pre će biti da se i u slučaju nedavne eksplozije u Slobodi, smatraju upućeni, radi o nekoj vrsti domaće diverzije koja se, pored nepostojanja pravne države, svodi i na nebrigu i nemar države prema domaćim vojnim fabrikama čiji je vlasnik. Tu su i interesi pojedinih zainteresovanih grupa i pojedinaca da uoči najavljene privatizacije vojne industrije njenim urušavanjem, a po već viđenom modelu, za bagatelu (ot)kupe akcije vodećih kompanija najstarije domaće industrijske delatnosti. Ona, uprkos svemu, opstaje od davne 1853. kad su u Kragujevcu izliveni prvi topovi i haubice, a i danas ima dobar plasman na svetskom tržištu.
Tako sa strane inicirano dvovlašće u Zastava oružju, odnosno višemesečni sukob između menadžmenta predvođenog generalnim direktorom fabrike Mladenom Petkovićem, i fabričkog Nadzornog odbora na čelu sa pukovnikom Ivicom Marjanovićem – pored narastajućih dugova i gubitaka (preko 200 miliona evra) za posledicu ima i sve ozbiljnije proizvodne zastoje. Zastava, naime, već duže vreme nije u stanju da Vojsci Srbije isporuči ni prvi kontingent pištolja, za koji je VS avans od 475 miliona dinara uplatila još u decembru prošle godine. To, s druge strane, otvara novu dilemu vezanu za, kako navodi direktor Petković, „istorijski ugovor“ sa američkom kompanijom Zastava Arms USA, prema kojem kragujevačka fabrika u narednih 6 godina tržištu u SAD-u treba da isporuči mahom lovačke karabine, odnosno prerađene kalašnjikove u vrednosti od 235 miliona dolara. Ako ne možemo da ispunimo ugovorne obaveze prema Vojsci Srbije, što nam je prioritet, kako ćemo ispuniti ugovor sa kompanijom Zastava Arms USA, pitaju se stručnjaci iz Zastave, uz konstataciju da je za „Zastavu oružje izuzetno opasno vezivanje za jedno tržište i jednog partnera“, čime će sigurno biti ugrožen mitraljeski program, koji je odavno najsigurnii i najprofitabilniji Zastavin izvozni posao.
U kragujevačkoj fabrici tvrde da nije tajna da su Mladena Petkovića krajem 2018. iz Krušika u Zastavu doveli šef BIA Bratislav Gašić i trgovac oružjem Slobodan Tešić, a da je predsednik Nadzornog odbora, pukovnik Ivica Marjanović, poslušnik pomoćnika ministra odbrane Nenada Miloradovića. U Zastavi se u sudaru interesa Tešiča i Gašića s jedne, i Miloradovića s druge strane, u poslednjih godinu dve dana dešava isto ono, upozoravaju u Kragujevcu, što se dešavalo i na kraju desilo Krušiku, koji je već odavno pred kolapsom, s time što Nadzorni odbor valjevske fabrike pokušava da pokrene fabriku, dok u Zastavi, kako sada stvari stoje, to nikome nije u interesu. Naprotiv, gubici i dugovi rastu, porezi i doprinosi radnicima se ne uplaćuju još od avgusta 2019, fabrika koja radi sa svega 40 odsto kapaciteta i 2.500 njenih radnika se poslovno vezuju za četvoricu naših ljudi u Americi, što je više nego neozbiljno i neodgovorno, ali je izgleda mnogima, uoči najavljene privatizacije vojne industrije, konstatuju stručnjaci iz Zastave, u interesu da tako i ostane.
Uprkos nastojanjima Nadzornog odbora da smeni generalnog direktora Krušika Vladana Lukića u čemu za sada, zbog nemara nadležnih u Ministarstvu odbrane, nema uspeha, te pokušajima da koliko toliko sanira teške posledice bagatelne prodaje mina i granata kupcima bliskim državnom vrhu, kao i partijskog (SNS) zapošljavanja armije od 2.000 nepotrebnih radnika – situacija u valjevskoj vojnoj fabrici i dalje je dramatična. Radnici su početkom godine, usled neuplaćenih doprinosa za PIO, izgubili i pravo na lečenje, dok fabriku pritiskaju besposlica i besparica…
Autor je novinar iz Kragujevca.
Peščanik.net, 18.06.2021.