„Stroga štednja je bila nužno zlo… Nezaposleni će raditi samo ako su primorani na to“. Ovo nisu delovi razgovora za kafanskim stolom, već podrazumevane premise britanske politike i medijskog izveštavanja o njoj. Nedavno su izašla dva izveštaja: jedan je objavio BBC, a drugi Institut za fiskalne studije (IFS) i oba otkrivaju ulogu skrivenih predrasuda u oblikovanju našeg života i naše percepcije stvarnosti.
Prvi izveštaj, koji su napisali novinar Majkl Blastland i ekonomista Endru Dilnot, naručio je odbor BBC-a za potrebe revizije izveštavanja ovog medija o ekonomiji, nakon pritužbi koje su mu uputili neki ugledni ekonomisti. Blastland i Dilnot su potvrdili kvalitet i ozbiljnost BBC-a i nisu pronašli dokaze o „sistematskoj političkoj pristrasnosti“, ali su otkrili nešto mnogo podmuklije: neupitno preuzimanje pretpostavki o tome kako funkcionišu ekonomija i javne finansije i o tome šta je „dobro“ a šta „loše“ u svemu tome.
Tu je možda najpogubnije gotovo instinktivno uverenje da je javni dug „naprosto loš i tačka“. Retko se razmatra pitanje koliki dug je loš i u kom kontekstu. Stvari izgledaju drugačije ako se dug posmatra kao deo BDP-a ili se tumači u odnosu na visinu njegove otplate. Takođe, dug izgleda ogromno ako uzimamo u obzir samo prošlu deceniju, a relativno je nizak za proteklih 70 godina. „Različiti istorijski okviri stvaraju različit osećaj ‘visokog’ i ‘niskog’“, primećuju Blastland i Dilnot.
Da li je dug „dobar“ ili „loš“ zavisi i od alternativa. Da li je štednja nametnuta nakon 2010 – smanjenje socijalnih davanja, pad realnih plata, zatvaranje biblioteka, ukidanje javnog prevoza – cena koju je vredelo platiti za smanjenje duga? Kompromisi su možda bili bolje rešenje.
U vreme pandemije kovida odlučeno je da se vlada zaduži kako bi ublažila posledice ekonomskog udara. To je bila politička odluka. Baš kao i decenija štednje. Ali suviše često političari predstavljaju a novinari prihvataju „držanje duga pod kontrolom“ kao ekonomsku nužnost a ne politički izbor.
Posebno je cinična neizgovorena premisa u reportažama BBC-a da je povećanje javne potrošnje dobra stvar. I to je, tvrde Blastland i Dilnot, sporno gledište koje se često prikazuje kao neupitna istina. Budući da se „držanje duga pod kontrolom“ smatra neophodnim potezom a ne pitanjem odluke, smanjenje javne potrošnje tokom protekle decenije tumači se kao težak, ali neizbežan potez.
To se postiže čestom novinarskom analogijom, predstavljanjem nacionalnog duga kao duga domaćinstva. Upravo je izjava bivše urednice političke rubrike Lore Kunsberg, da je vladina „kreditna kartica“ stigla „do limita“ izazvala žalbe na izveštavanje BBC-a i dovela do analize koju su sproveli Blastland i Dilnot.
Ta analogija ne stoji jer „države ne idu u penziju, ne umiru, niti isplaćuju svoje dugove“ kao što to čine građani. Niti domaćinstva mogu da štampaju novac (bar ne legalno) kao što to čine vlade. Ali je zgodna za pravdanje stroge štednje. Baš kao što domaćinstva treba da smanje troškove i liše se „luksuza“, tako treba i država. Zato treba staviti katanac na sportske centre i biblioteke i ukinuti javni prevoz i socijalna davanja.
I ostala značajna pitanja često počivaju na klasnim i drugim predrasudama. Uzmimo na primer porez. Siromašni imaju niske prihode, ali veći deo zarada troše na osnovne potrebe, dok za bogate važi obrnuto. Dakle, indirektni porezi (kao što je PDV) imaju srazmerno veći uticaj na one koji imaju manje, dok na bogatije više utiče direktno oporezivanje kao što je porez na dohodak. Ipak, medijskim izveštavanjem o porezu, ne samo na BBC-u, dominira rasprava o porezu na dohodak. O PDV-u se „izveštava samo iz ugla biznisa“.
Slično je i sa javnim prevozom. Siromašnijim ljudima autobusi su mnogo važniji. To je najzastupljeniji oblik prevoza u Britaniji, na koji bitno utiču politike javne potrošnje kroz sticanje prava na popust i subvencije. Ali vozovima se posvećuje daleko više medijske pažnje. „Zašto je tako, šta mislite?“, pitaju Blastland i Dilnot.
I izveštaj IFS-a, posvećen beneficijama i sistemu poreskih kredita u Britaniji, je dosta potresan. On prati ishode uzastopnih promena socijalne politike od kasnih 90-ih godina prošlog veka, kada je uspostavljen trend da se nezaposlenim ljudima preporučuju slabo plaćeni poslovi sa skraćenim radnim vremenom, pri čemu se onda destimulišu da sa takvih pređu na bolje plaćene poslove sa punim radnim vremenom.
Poseban problem je uticaj uslovljavanja, vezivanja socijalne pomoći za aktivno traženje posla. Političari stalno govore o stvaranju visoko kvalifikovane i dobro plaćene radne snage u Britaniji. U praksi su postizani suprotni rezultati. Prema izveštaju IFS-a, podržavani su „upravo oni poslovi koji donose najmanju dugoročnu korist u smislu sticanja veština i povećanja nadoknada“. Povećao se i broj zaposlenih koji primaju socijalnu pomoć zbog premalih plata.
Sistem socijalne pomoći, napominje IFS, zasnovan je na mutnom sistemu pravila i propisa i nejasnih ciljeva. Ali u osnovi tog haosa su neke temeljne pretpostavke: da nezaposleni ne žele da rade nego na to moraju biti primorani; da je svaki posao dobar ma koliko bio loše plaćen, uz loše uslove rada i bez perspektive; da su siromaštvo i nezaposlenost proizvodi moralnog neuspeha pojedinca, a ne promašaja socijalne politike. Te pretpostavke su tako duboko ukorenjene da ih kreatori politika i novinari skoro nikada ne preispituju.
Lako je odbaciti kafanske razgovore. Problem je kada se oni presele u Vajthol i ministarstva, u TV studije i na naslovne strane novina. Onda kafanske predrasude oblikuju naše živote.
The Guardian, 05.02.2023.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 22.02.2023.
