Oni koji su se zaduživali u švajcarskim francima, to su činili zato što je to bilo povoljnije nego zaduživanje u, recimo, evrima ili u dinarima, jer je kamata bila manja. Sada je kurs promenjen i mnogi su prezaduženi, to jest ne mogu, osim uz značajno smanjenje potrošnje, da redovno izmiruju svoja dugovanja. Čiji je sve to problem?

Najpre bi trebalo pretpostaviti sledeće: ukoliko je reč o dugoročnom kreditu, trebalo bi da vredi isto, ili da iznosi isto, bez obzira na to u kom se novcu obračunava. Trebalo bi – u tržišnom smislu; dakle, poverioci i dužnici bi trebalo da sklapaju ugovore očekujući da će imati iste obaveze ili istu zaradu bez obzira na to u kom novcu se kredit uzima. To znači da ako je u nekom momentu franak povoljniji, u nekom drugom momentu će biti povoljniji, recimo, evro ili dinar. Pa ako je kamata na franke niža, trebalo bi očekivati njegovu apresijaciju. Što se i dogodilo.

Kratkoročno, naravno, fluktuacije kursa ili kamate mogu da budu takve da su u nekom času obaveze znatno manje, a u nekom drugom se može upasti u prezaduženost. Ukoliko je tako, rešenje je jedan ili drugi vid osiguranja od ovih fluktuacija. Jedno jeste da dužnici ostavljaju novac na stranu u vreme kada su otplate povoljne. Drugo je da kupe osiguranje za slučaj da, kao sada, kurs švajcarskog franka naglo skoči. Treće je da sa poveriocima, bankama, postignu dogovor o reprogramu dugovanja. Budući da banke ne bi trebalo da zarade, dugoročno posmatrano, na švajcarskim francima više nego na, recimo, evrima, preračun duga ne bi trebalo da za njih predstavlja nepovoljno rešenje.

Konačno, ako sva ova rešenja nisu moguća, privredne bi vlasti mogle da oporezuju kredite u francima kada su jeftini, a da ih subvencionišu kada su skupi. Ne bi trebalo da poreski obveznik samo plaća više rate, dakle da samo snosi rizik, a ne učestvuje u dobiti.

 
Blic, 17.08.2011.

Peščanik.net, 17.08.2011.