Iz nove zbirke eseja o filmu
Šta razlikuje stvarni događaj od sna? Treba odmah reći da ono što nam se svakodnevno dešava nema priču, dok je san neosporno ima. Kada želimo da nekome prenesemo šta smo sanjali uvek počinjemo da o snu govorimo u formi pripovedanja: „Kao, ja se nalazim tu i tu, a onda se, kao, pojavljuje to i to…“ Na taj način, san pokušavamo da predstavimo kao niz povezanih događaja koji su, međutim, jako čudni ili mestimično nerazumljivi. Ali naš (pripovedačev) glavni napor se sastoji u tome da mu damo oblik priče koja nešto – znači.
U tome je glavna sličnost priče i sna – njihovo značenje. I prvo i drugo imaju istu ambiciju: da snevaču, odnosno slušaocu (gledaocu) odgonetnu šta se krije iza događaja o kojima je reč. U slučaju priče to je ideja, a kada je posredi san tu radi se o alegoriji, odnosno rešenju zagonetke. Naoko, i priča i san su udaljeni od svakodnevice ali oni, kroz niz svojih izražajnih sredstava, stvarnost osvetljavaju novim izvorima saznanja. Oni događanjima ili fragmentima događaja otkrivaju dublji smisao i ukazuju na važne stvari koje, inače, da nema priče, ili da ne sanjamo, u našim običnim životima ne bismo ni primetili.
Priča se uvek, bilo da se radi o realističkoj pripovesti ili apsolutnom produktu mašte, o rekonstrukciji stvarnih događaja ili nekoj distopiji, biografiji ili science fiction produktu, aktuelnoj temi ili mitu – oslanja na unutrašnji svet pripovedača, kao što snovi govore o istom tom svetu snevača. Ulazak u priču označava rastanak sa faktičkom istinom, kao što buđenje iz sna označava pokušaj dosezanja te iste istine. Jedno liči na centrifugalnu a drugo na centripetalnu silu koje jedinstveno deluju u zajedničkom pokušaju da objasne svet u kome živimo. I jedno i drugo predstavljaju sličnu duševnu aktivnost.
Odnos priče i sna postoji već dugo. Dovoljno je pomenuti Šekspirovu dramu San letnje noći ili Kalderonov Život je san. Ali i obratno, priča sa svojim likovima i dramskim sadržajem prisutna je i u psihoterapiji od medijuma Helene Smit, koja je učestvovala u terapeutskim seansama Teodora Flurnoja, u kojima je igrala po nekoliko iz sećanja prizvanih likova, pa do psiho drame Jakoba Levi Morena u kojoj učesnici takođe igraju razne likove, rekonstruišući stvarne, ali izmišljajući i fiktivne događaje. Oniričko i dramsko se tako prepliću i produbljuju naša znanja o čoveku.
Filmska umetnost je, međutim, mesto gde se ova dva fenomena, priča i san, susreću direktno i tvore često jedinstvo. Koliko puta smo unutar jedne filmske priče prisustvovali onome šta sanja njen junak? Ili, koliko puta smo gledali delove ili čitav jedan film ispričan jezikom sna? Da ne govorimo o filmskim žanrovima (detektivski, špijunski, triler) koji se zasnivaju na odgonetanju zagonetke. To je zato što je jezik filma veoma nalik onome kako se izražava san. Najviše od svih umetnosti, pre svega zbog svojeg vizuelnog aspekta, to jest prizora koji se ne objašnjavaju rečima već snažnim utiskom, kinematografija liči na snove.
Jung u svom Duhu bajke kaže: „U mitovima i bajkama, kao i u snovima, duša priča svoju priču, a međuigra arhetipova otkriva se u svojoj prirodnoj sredini kao oblikovanje, preoblikovanje večnog uma, večno ponovno stvaranje”. Psihoanalitičari su davno otkrili da su snovi prozor u nesvesno. Ali ono što se nalazi iza reči i ponašanja junaka ujedno je i rudnik zlata za filmsku priču. Kamera beleži izdajničku aktivnost nesvesnog ne samo kroz snove protagonista već i u njihovom svakodnevnom ponašanju. Svaki krupni plan postavlja pitanje: šta ovaj čovek zapravo oseća? I automatski u gledaocu pokreće istragu kojom nastoji da odgonetne šta junak prećutkuje, da li laže ili se pravi ravnodušnim. A odgovor na to će mu pružiti objašnjenje šta se u stvari događa. Šta je ideja cele priče…
Peščanik.net, 13.05.2020.
