čovek koji nešto radi nad vatrom
Foto: Predrag Trokicić

Bio jednom jedan poslodavac. I čuje on da postoji zemlja u kojoj može puno da zaradi, ako nema savesti i ne brine previše za sudbinu radnika koji rade za njega. I poslodavac dođe u tu zemlju. Dočekaju ga lepo, daju mu infrastrukturu i subvencije, oproste porez. Poslodavac je bio veoma zadovoljan.

Kada je krenula proizvodnja, računica je bila jednostavna. Ako nastavi da plaća svoje radnike samo mrvicama profita poslodavac će lepo zaraditi. A oni neka se snađu, ko im je kriv što nisu poslodavci nego obična radna snaga. Uostalom, poslodavac je poštovao zakone – zašto zakoni te zemlje nisu predvideli više prava radnicima, ako je to neka dobra stvar? Radnici su tu da ćute i rade.

I radnici su radili. Ali nisu baš ćutali. Nekako su želeli da pokažu poslodavcu da su i oni ljudi, da i oni razmišljaju i znaju šta je za njih dobro. Pa su osnovali sindikat. Nije se poslodavac tome obradovao, ali je ubrzo shvatio da nema puno razloga za brigu. Sindikalni vođe bili su konformisti skloni dogovorima. Za sebe su ugovorili lepe pozicije, a o radnicima su brinuli samo na sastancima sindikata.

Onda se među radnicima pojavio crv sumnje da takav sindikat neće zaštititi njihove interese i prava. Razmišljali su radnici i o tome u kakvom su položaju oni, a u kakvom poslodavac i došli do zaključka da tu nije baš sve u redu i da su stvari koje se dešavaju daleko od pravičnih. I oni osnuju novi sindikat, ovoga puta sa glasnim, iskrenim i energičnim vođom, koji stavlja kolektiv ispred lične koristi i kojem se ne sviđaju mutni dogovori drugog sindikata sa poslodavcem.

Poslodavac je bio ljut. I potkupljeni sindikat je bio ljut. U svom besu, poslodavac je odlučio da slomi volju novog sindikata tako što će slomiti vođu. A ostale dobro zaplašiti. Pa nije on poslodavac tek tako.

Da bi uspeo u tome, poslodavac najpre bira pouzdane ljude da prave probleme predsedniku sindikata. Da lažu da je uradio nešto što nije uradio i da nije uradio nešto što je uradio. Da ga prate u toalet i mere mu vreme koje tamo provede. Da lažu kako ne radi dobro. Da štampaju letke u kojima se šaka radnika-izdajnika optužuje da radi protiv celog kolektiva. Jer šta je kolektiv ako nije poslodavac? Koji drugi interesi tu postoje osim interesa poslodavca? Sve je to jedno, a sindikat – čuj, sindikat – pokušava da pokvari tu divnu, idiličnu sliku eksploatatorske zajednice.

A to u stvari i nije sindikat! – kaže poslodavac (besan). Jer to što su se oni registrovali u nadležnom ministarstvu, što imaju organe i članstvo, ništa ne znači. Istražiće on kako je do toga došlo. Pa tako poziva sve radnike koji su članovi rukovodećeg organa sindikata na razgovor, da ti radnici kažu kako predsednik novog sindikata laže i kako taj sindikat u stvari ne postoji.

– Da li si ti, N.N. radniče, član sindikata koji inače ne postoji? – pita poslodavac.

– Naravno da jesam! – odgovara N.N. radnik, nepokolebljiv.

– Pa kako jesi, kada sindikat ne postoji!? – pita poslodavac – Evo, ja sam rešio da on ne postoji i sada ćeš ti da potpišeš izjavu da nikada nisi bio član sindikata i da nikada nije održana sednica sindikata (jer ne postoji) i da je sve to onaj predsednik sindikata koji ne postoji izmislio i falsifikovao.

Neki radnik odbije. Neki potpiše. Neki odbije da uopšte razgovara sa poslodavcem, pa poslodavac pošalje svoje tabadžije da ga izvuku iz firminog autobusa posle radnog vremena. Jer on je poslodavac i poziv na njegov divan se ne odbija.

I gleda to glasni i nepokolebljivi predsednik sindikata. Gleda i ne veruje. Drugi sindikat samo doliva ulje na vatru i likuje. Od države nema pomoći – pa to je država koja je i pozvala poslodavca, što bi ga sada terala ili mu napomenula da to što radi nije po zakonu? Kakva bi to domaćinska država bila, da ne poštuje i tera goste?

Za predsednika sindikata tu međutim nije kraj nevoljama. Poslodavac je i dalje, jel’te, besan. Optužiće predsednika sindikata da se puno zadržava u toaletu. Suspenzija. Pa da vidi predsednik sindikata kako je pravda brza i oštra kada je sprovodi poslodavac.

Predsednik sindikata kaže, pa dobro ljudi bolestan dolazim na posao i još obavljam sve bez zastoja. Hoćete da vidite kako izgleda moje radno mesto kada krenem u toalet i kada se vratim iz toaleta? Nema zastoja, evo fotografisao sam da vam pokažem da je sve u redu.

Izdaja. Predsednik sindikata ide po fabričkoj hali i fotografiše. Ne sme, ne može, ubacili smo u kolektivni ugovor – u hali nema fotki. Otkazni postupak i suspenzija predsedniku sindikata. Neka sedi kod kuće i prima četvrtinu osnovne zarade. Da vidimo kako će sa time da nahrani decu. Ko ga je terao da krene na poslodavca, da misli, da tera druge radnike da misle kako im može biti bolje. Poslodavac je taj koji kaže kada može biti bolje.

Ova basna za sada nema kraj. Predsednik sindikata čeka odluku poslodavca. Ona svakako neće biti po povoljna po njega.

Mislite li da je sve ovo izmišljeno ili se zaista dogodilo nekom radniku u Srbiji? Razmislite o tome kako smo došli dotle da pomislite da je sve ovo istina. Kakva nam je to nova normalnost?

Peščanik.net, 17.11.2020.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.
Mario Reljanović

Latest posts by Mario Reljanović (see all)