Priče dugačke ruke vlasti

Sve češće nailazimo na srceparajuće priče koje ne znamo u koji žanr da smestimo. Govorim o Vukosovi Đokić iz Lepenca i njenom otpuštanju. Ona je radila u javnom preduzeću „Rasina“, u opštini Brus. Te priče piše dugačka ruka vlasti. Fenomen neobičnog stradanja najugroženijih proizlazi iz načina na koji funkcioniše sistem što ga pedantno i marljivo gradi Aleksandar Vučić. Sistem funkcioniše kao da su svi građani Srbije članovi njegove stranke. Ispada da nepartijski ljudi, i oni bez ikakvog uticaja, više od članova SNS-a, moraju da strahuju od neispunjenih partijskih naredbi. Kažnjavaju se partijski, iako nisu članovi nijedne stranke.

Kako do toga dolazi? Jedan od razloga za stradanje običnih ljudi leži u Vučićevoj opsesivnoj zaštiti njegovih ljudi. Čak i kada dođe do nasilja, kada član SNS-a pretuče demokratu (bilo koga iz opozicije), kako se to ovih dana dogodilo u Knjaževcu, situacija se odmah preokreće: nije snsovac tukao demokratu, naprotiv, demokrata je tukao snsovca. Napravi se konfuzija, dobiju se „dve strane“ i „dve istine“, pa takvi slučajevi po pravilu nemaju epilog i izgubi se ko je zapravo bio nasilnik.

Šta tek reći o onima na visokim položajima, kad zaštita radi kao sat i na najnižem nivou. Čuli smo Vučića kako kaže „ne dam Gašića, ne dam Lončara“ (slučaj „Helikopter“), nikoga nije dao za noćno rušenje Savamale, nije dao nijednog plagijatora koji su mu bliski saradnici, ni oca ministra policije koji u džaku nosi 300.00 evra, ni Vulina zbog tetke u Kanadi, ni rođenog brata kome je volšebno ukradena pa fasifikovana lična karta u poznatom slučaju „Asomakum“. Takvih primera ima koliko hoćeš, a neretko se u njima pojavljuju i misteriozni neprijatelji kojima je Vučić lično u stvari bio meta.

Koliko god Vučić da štiti svoje ljude, odnedavno se tu nešto promenilo. Neke svoje ljude je pustio niz vodu, što se u opoziciji pripisuje građanskim protestima. To ima nekakvog smisla, ali i znakova pitanja. Po ličnoj odluci predsednika države, u Brusu je smenjen gradonačelnik Milutin Jeličić, zvani Jutka, član SNS-a. Smenjen je po prijavama nekoliko žena, pre svega hrabre Marije Lukić, koje su izašle u javnost i optužile ga za dugogodišnje seksualno uznemiravanje i ucenjivanje. Izgledalo je da će pobeda biti laka, jer je u javnost isplivalo sve crno na belo. Ali nije bilo tako. Sve su buntovne žene stradale, ali među njima i jedna povučena Vukosavi Đokić, koja nije bila kao te hrabre žene. Ona je radnica mnogo nižeg ranga, nije se ona bunila protiv Jeličića. Ali je baš ona dobila otkaz.

Zašto je ona nadrljala?

Pa zato što Vučić svoj kadar teška srca pušta niz vodu. I kad ih pusti, to je privid. Jeličić odlazi, ali se o njemu u narodu priča sve najbolje, građani su mu do groba zahvalni za njegove velike uspehe u vođenju Brusa i dobar život naroda. Ta priča SNS-a kulminirala je organizovanjem „spontane“ narodne podrške Jutki. Pošto je taj već pušten niz vodu, ili to tek treba da se dogodi, u centru Brusa se okupilo oko pedesetak žena da brane Jeličića i napadaju one koje su ga prijavile da su lažljivice i da su, šta drugo, nego kurvetine. Na tom mitingu našla se i Vukosava, radnica JKP „Rasina“. Novinari su pitali žene da li su izašle same na miting ili ih je neko organizovao i pozvao. One veštije koje znaju za jadac su „ispravno“ odgovorile da su došle same, svojom voljom. A samo jedna Vukosava Đokić na to pitanje je odgovorila onako kako je jedino znala i mogla:

„Rekli su mi da dođemo ovde. Naš šef javno-komunalnog preduzeća, ovde je i direktor naš. (Rekli su) da dođemo na ovaj skup danas da podržimo našeg predsednika opštine, što zarađujemo koru ‘leba i parče ‘leba i naš život. Šta da ti kažem dalje, mora se radi. Jeste hladno, ali mora se izdrži.“

Sutradan je dobila otkaz.

I još jednog svog starog pajtosa iz Radikala, Vučić je pustio niz vodu. Radi se o predsedniku opštine Grocka Dragoljubu Simonović. On je optužen da je zapalio kuću novinara Milana Jovanovića. Jovanović je na portalu Žig Info pisao o Simonovićevom dugogodišnjem kriminalu. Uhapšen je Simonović i optužen, a izabrana je njegova drugarica da, kako sama kaže, nastavi uspešan rad Simonovića. I ovde se pokazalo da je na delu prividni odstrel, što je odlučio lično Vučić. A kriminalni dosije Simonovića je podebeo, još iz vremena kada je bio direktor Železnica Srbije. Taj isti Simonović, zbog navodno velikih zasluga, dobio je svoju ulicu „Braća Simonović“ u Vrčinu. To je izglasala beogradska skupština! A novinar Jovanović? E njega je Simonović tužio za pretrpljene duševne boli i traži 300.000 dinara odštete od čoveka kome je zapalio kuću i ugrozio mu život, kao i život njegove žene. Za portal Žig Info na kome Jovanović piše tek će nastati velike muke.

Na kraju, kako da razumemo paradoks da režim brani one koje „pušta niz vodu“ jer su činili zlodela, a da pri tom stradaju neki drugi ljudi, koji sa obračunima u Vučićevoj stranci nemaju veze? Vučićev sistem nije samo autoritaran, već je prožet i totalitarizmom. Nisu samo institucije pod kontrolom Vučića. On sve kontroliše: privredne poslove, tajne ugovore, tendere sa samo jednom prijavom, dogovore sa stranim investitorima o procentu koji će dobiti stranka, dogovore o subvencijama, o platama radnika, o kićenju grada, kupovini zlata, izgradnji Beograda na vodi, „uređivanju“ Beograda. Dakle, bukvalno sve od čega se sastoji život jednog društva. A tu je i Kosovo o kome on odlučuje ili se pravi blesav, a zatim i veliko prijateljstvo sa nacistom, sada već smenjenim vicekancelarom Austrije Štraheom. Kako celokupna međunarodna i regionalna politika, tako i običan život pojedinaca, čak i onih nepoznatih javnosti. Ko god od njih da omane, makar to bila opštinska radnica, naša Vukosava, metaforično rečeno, puca mu se u glavu. Kazna stiže tako izvesno, još malo pa ko gravitacija.

Peščanik.net, 23.05.2019.