U utorak, 23. jula, pojavila se vest da je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan imao srčani udar od čijih je posledica ubrzo i preminuo. Većina medija u regionu su ovu informaciju popratili sa velikim znakom pitanja, jer to nije bio prvi put da se jedan od najmoćnijih političara ovog dela sveta proglašava mrtvim. Nedugo zatim, ispostavilo se da je – ponovo – reč o delu kurdskih hakera, koji su ovu „činjenicu“ ubacili na sajt izraelske Vikipedije, odakle se ona brzo proširila po društvenim mrežama. Kako bi se sprečilo širenje ove lažne vesti, Izrael je odmah blokirao pristup ovoj stranici dok se njen sadržaj ne ispravi, sprečavajući u samom začetku političke implikacije koje bi mogle dodatno pogoršati već odavno loše odnose sa turskim predsednikom.
Ni iz same Turske nije bilo zvaničnog odgovora na ovaj virtuelni politički atentat. Prava reakcija došla je od samog turskog predsednika u popodnevnim časovima: Redžep Tajip Erdogan bio je prvi strani zvaničnik koji je čestitao Borisu Džonsonu izbor za premijera Velike Britanije – kao što je, na isti način, prvi čestitao izbornu pobedu novom grčkom premijeru Kirijakosu Micotakisu dve nedelje ranije. U oba ova primera, a posebno u slučaju Borisa Džonsona reč je o proračunatoj brzini jednog od najokretnijih političara u širokom regionu Balkana i istočnog Mediterana u poslednjih nekoliko generacija. Usponom Borisa Džonsona, i sam Erdogan je dobio još jednog „prijatelja“ na visokoj poziciji koji će, deluje izgledno, pomoći da lična vladavina uskog kruga povezanih ljudi nadjača evropske i američke institucije i sprovođenje njihovih odluka usmerenih protiv interesa samog turskog predsednika.
Dvadesetog jula pre 45 godina Turska je započela invaziju na Kipar koja je dovela do podele ovog ostrva i njegove prestonice koja traje sve do danas. Samoproglašena i samo od Turske priznata „Turska republika Severni Kipar“ samo formalno ima vlast nad 38% Kipra – suštinski svu vlast i potpunu kontrolu nad ovom pseudodržavom ima Ankara, uključujući i stalno prisustvo 40 hiljada turskih vojnika na okupiranom severu ostrva. U osvit 45-godišnjice turske invazije, Erdogan je izjavio da Turska neće oklevati da ponovi taj postupak kako bi zaštitila svoje interese na Kipru i u širem regionu, misleći pre svega na korišćenje i projektovanu dobit od ogromnih zaliha zemnog gasa u vodama Isključive ekonomske zone Kipra. U vreme kada inflacija i pad vrednosti turske lire ozbiljno ugrožavaju njegov snažan stisak u kome već više od deceniju i po drži tursku političku i finansijsku elitu, dodatno oslabljen sankcijama Evropske unije i isključenjem iz profitnog američkog programa proizvodnje F-35 lovaca, izgledi za ogromnu novčanu korist od prirodnog bogatstva u istočnom Mediteranu postali su za Erdogana suštinsko pitanje opstanka na vlasti. Kako bi uspeo u tome, potrebna mu je mala pomoć moćnih prijatelja.
Taktika stalnih pretnji i otvorenog, inatskog kršenja međunarodnog prava, dovela je turskog predsednika do odluke da samostalno pošalje brodove za eksploataciju gasa praćene turskom mornaricom u vode Republike Kipar, države-članice Evropske unije čije postojanje Ankara ne priznaje. Precenivši svoj uticaj u Briselu i Vašingtonu i pre svega potcenivši uticaj gigantskih korporacija francuskog Totala, italijanskog Enija i američkog Ekson-Mobila, Erdogan se našao suočen sa neuobičajeno brzo donetim sankcijama Evropske unije i Amerike. Posebno problematične za njegovu ideju započinjanja sopstvenog programa eksploatacije gasa jesu sankcije Evropske unije, koje su primorale sve evropske kompanije da napuste saradnju sa Turskom, čime su i četiri turska istraživačka broda ostala bez stručnjaka i suštinski bez posade.
I upravo u načinu na koji su donete ove sankcije leži odgovor na pitanje zašto se Erdogan pobrinuo da bude prvi koji će čestitati Borisu Džonsonu izbor za premijera Velike Britanije, obezbedivši time svoje prisustvo u krugu vesti koje su obišle svet nakon ovog izbora. Iako na izlaznim vratima Evropske unije, Velika Britanija se potrudila da koliko je god bilo moguće uspori i ublaži sankcije Evrope protiv turskog predsednika. Samo se jednim delom oslanjajući na svoj tradicionalni uticaj u nekadašnjoj koloniji u istočnom Mediteranu, a većim delom gledajući sopstvene bilaterarne interese nakon izlaska iz Unije, nova vlast u Velikoj Britaniji je očigledno procenila da će lične poslovno-prijateljske veze Erdogana biti snažnije od svih negativnih ekonomskih i političkih faktora koji se velikom brzinom udružuju protiv njega.
Stoga ne čudi što, nastupajući više kao porodični prijatelj nego kao ministar spoljnih poslova Turske, Mevlut Čavušoglu poslednjih nedelja uporno ponavlja molbu i nadu turskog predsednika da američki predsednik Donald Tramp neće potpisati dodatne sankcije protiv Turske zbog nabavke ruskog raketnog sistema S-400, sankcije koje je američki Senat aklamacijom usvojio. Erdogan se na taj način, preko svog ministra spoljnih poslova, nada da će uspeti da, uz posredovanje i ruskog predsednika, sa američkim predsednikom stvori snažno lično interesno partnerstvo – uski svetski oligarhijski krug koji se više neće morati obazirati ne samo na stavove i mišljenje sopstvenih građana, već ni institucija koje te građane predstavljaju. Boris Džonson se svojom političkom karijerom, bez zapravo ikakvih političkih ili vrednosnih stavova, u taj klub uklapa savršeno. Erdogan i ostali članovi tog kluba vladavine malobrojnih na taj način pokazuju put i brojnim drugim „malim Erdoganima“ u regionu, put ignorisanja volje građana i suštinskog ukidanja svih institucija. A Evropskoj uniji, u kojoj ipak ne postoji jedan „prijatelj“ koji o svemu odlučuje, turski predsednik je poslao jasnu poruku preko svog ministra unutrašnjih poslova Sulejmana Šojlua: od 24. jula Turska je izašla iz sporazuma sa Unijom o povratku svih migranata kojima se odbije azil u nekoj evropskoj zemlji u Tursku, kao prvi korak u očekivanom ponovnom „otvaranju kapije“ talasima migranata u Evropu.
Autor je profesor Filozofskog fakulteta i upravnik Centra za kiparske studije.
Peščanik.net, 25.07.2019.
