Best friends

Best friends

Ove godine i Srbija i Hrvatska predviđaju da će se privreda povećati za pola ili čak za celih jedan odsto. Hrvatskoj će ovo biti izlazak iz šestogodišnje recesije, dok je Srbija u tom istom periodu takođe ostvarila negativan prosečan privredni rast, ali uz uspone i padove. Po čemu se ove dve zemlje razlikuju, a u čemu su slične?

Uzmimo spoljnu trgovinu, prvo. U obe zemlje je prošle godine udeo izvoza (robe plus usluge) u ukupnoj proizvodnji bio negde oko 45 posto. No, u Srbiji je taj udeo bio jedva 30 odsto u 2008, a u Hrvatskoj gotovo 40 odsto. Kako je došlo do te promene? Srpski izvoz, u tekućim evrima, 2014. bio je veći za gotovo 50 odsto nego 2008. godine. Hrvatski samo za nešto više od šest odsto. Uvoz je, opet, u Srbiji 2014. bio za dva odsto manji nego u 2008, dok je u Hrvatskoj manji za čitavih 16 odsto. Kao posledica razlika u rastu izvoza i padu uvoza, hrvatski spoljnotrgovinski bilans je u suficitu, a Srbija je u deficitu od oko 10 odsto bruto domaćeg proizvoda.

To je u skladu i sa kretanjem potrošnje. Ukupna finalna potrošnja, dakle i privatna i javna, nisu se previše promenile, bar u odnosu na BDP, ali je ona u Hrvatskoj negde oko 80 odsto, a u Srbiji oko 95 odsto BDP-a. Potrošnja domaćinstava je negde oko 60 odsto bruto domaćeg proizvoda u Hrvatskoj, a oko 75 odsto u Srbiji. Finalna javna potrošnja je 2014. bila oko 20 odsto u Hrvatskoj, a oko 18 odsto BDP-a u Srbiji. I konačno, bruto ulaganja su bila nešto više od 15 odsto BDP-a u Srbiji (bruto ulaganja u fiksni kapital oko 17 odsto), a oko 18 odsto u Hrvatskoj (u fiksni kapital gotovo 19 odsto). Ali, 2008. su u obe zemlje bruto ulaganja bila oko 30 odsto (u Hrvatskoj nešto više), a bruto ulaganja u fiksni kapital su bila oko 28 odsto bruto domaćeg proizvoda u Hrvatskoj, a oko 25 odsto u Srbiji.

U obe zemlje su, dakle, smanjena ulaganja, i to značajno, s tim da se ona sada u Hrvatskoj u potpunosti finansiraju iz domaće štednje, dakle nema neto zaduživanja u inostranstvu, dok to u Srbiji nije slučaj. Deficit spoljne trgovine od oko 10 odsto BDP-a se finansira što doznakama što stranim novcem, bilo da je reč o stranim direktnim investicijama ili o kreditu. To održava viši nivo potrošnje (u odnosu na BDP, ne u kupovnoj snazi) i odlaže štednju.

Zanimljivo je da Hrvatska spada u grupu zemalja koje nisu uspele da značajnije povećaju izvoz robe i usluga u odnosu na pretkriznu 2008. godinu. Najgori rezultat ima Grčka koja gotovo i da nije povećala izvoz (u tekućim evrima), a ne ističe se ni Slovenija sa rastom od nešto više od 10 odsto, ali slabije rezultate imaju i Španija i Portugalija mada je ipak reč o rastu izvoza od 20 odsto ili nešto više. No, baltičke zemlje i većina zemalja Balkana su povećale izvoz od 40 do 60 odsto. Uz to, u većini slučajeva, balkanske zemlje nisu naročito povećale uvoz – to je recimo tačno za Bugarsku i Rumuniju, a u manjoj meri za Makedoniju, ali i za Sloveniju. Ovo pre svega zato što su imale velike deficite u spoljnoj razmeni pre krize, pa nije bio dovoljan samo rast izvoza, već je morao da se smanjuje i uvoz kako bi se održala spoljašnja ravnoteža.

Zanimljivo je da su zemlje koje su bile uspešne u izvozu veoma različite po nizu karakteristika, bilo u strukturi privrede ili u privrednoj politici. Rast izvoza i pad ili spor rast uvoza u Srbiji i Rumuniji se može povezati sa tim što je reč o zemljama koje imaju fleksibilni režim kursa, pa su mogle da devalviraju. No, baltičke zemlje i Bugarska su imale fiksne kurseve, a ove prve su u međuvremenu pristupile evropskoj monetarnoj uniji, no svejedno su imale uspeha u spoljnoj trgovini. Takođe, Slovačka i Slovenija koriste evro, ali je prva imala duplo veći rast izvoza.

Iz toga bi se moglo zaključiti, kao što se ponekad može pročitati, da režim kursa nije važan, jer ima trgovački uspešnih i neuspešnih zemalja nezavisno od režima kursa. Ovo, međutim, nije tačno. Zaista, zemlje sa fiksnim kursom ne moraju da u krizi trpe zbog toga što ne mogu da devalviraju – ukoliko nisu dozvolile da im se konkurentnost značajno pogorša pre krize, što je slučaj, primera radi, Makedonije i Bugarske, ali ne Grčke ili Hrvatske. Ukoliko, opet, domaći troškovi pre krize značajno porastu, kao u Srbiji i Rumuniji, onda pomaže fleksibilnost kursa, jer se devalvacijom ili depresijacijom može obnoviti izgubljena konkurentnost.

Ako, pak, kao u slučaju Grčke ili Hrvatske, dođe do gubitka konkurentnosti pre krize, onda fiksni kurs ili korišćenje evra predstavlja problem za rast izvoza i može biti potrebno više godina recesije da se obezbedi potrebna konkurentnost. Ukoliko, naravno, nema spremnosti da se značajno i u kratkom roku smanje plate i druge naknade za rad, kao što se desilo u baltičkim zemljama.

Naravno, rast izvoza nije sam po sebi dovoljan. U svim pominjanim zemljama je došlo do značajnog pada ulaganja, što znači da je rast izvoza došao na račun smanjenja investicione tražnje i domaće potrošnje. Osim u Makedoniji gde su ulaganja povećana. Svim ostalim zemljama je potreban rast ulaganja, a Hrvatskoj, Grčkoj i drugim južnoevropskim zemljama i značajniji rast izvoza.

Novi magazin, 05.10.2015.

Peščanik.net, 06.10.2015.