Privatni život stabilokratije

Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

Jedan od razloga zašto i najmanje ispoljavanje samosvojnosti među potčinjenima toliko razjaruje konzervativnu imaginaciju, leži u tome što se ono odigrava u intimnom miljeu. Svaku veliku eksploziju – osvajanje Bastilje, juriš na Zimski dvorac, Vašingtonski marš – detonira privatni fitilj: borba za prava i status u porodici, fabrici i polju. Političari i partije govore o ustavu i amandmanima, prirodnim pravima i nasleđenim privilegijama. Ali pravi predmet njihovih rasprava je privatni život moći: „Evo odakle dolazi otpor prema ženskoj jednakosti u državi“, pisala je Elizabet Kejdi Stenton, „Muškarci nisu spremni da je prihvate u sopstvenoj kući“. Iza kulisa ulične pobune ili parlamentarne debate, nalaze se sluškinja koja odgovara gazdarici i radnik koji odbija da posluša gazdu. Ovo je razlog zašto su naše političke rasprave – ne samo o porodici, već i o socijalnoj državi, građanskim pravima i mnogim drugim stvarima – tako žustre: one se dotiču najličnijih odnosa moći.
Corey Robin

U ovom tekstu ću se još jednom osvrnuti na javno pisanje psihoterapeuta Zorana Milivojevića. U prvom delu ću analizirati način na koji on u svojim skorašnjim intervjuima izvrće pojmove opravdanja i objašnjenja, te pravednosti i zakonitosti. U drugom delu teksta ću pokušati da ponudim objašnjenje za Milivojevićevu sveprisutnost u režimskim medijima, kao i za njegovu čitanost i popularnost. Čitaoci koji smatraju da su pročitali već dovoljno analiza Milivojevićevih pisanija, slobodni su da preskoče na drugi deo teksta koji se manje bavi samim Milivojevićem, a više političkim i društvenim uslovima u kojima cvetaju stavovi poput njegovih.

1.

U novom intervjuu, objavljenom u Večernjim novostima, psihoterapeut Zoran Milivojević se još jednom osvrnuo na nedavni zločin ispred rakovičkog Centra za socijalni rad:

„Video sam da su Marko i Maja imali komplikovan razvod, da se vodio pravi psihološki rat i da je bilo natezanja oko deteta. Kad imate dete sa nekim, osuđeni ste na neku doživotnu vezu. U ovom slučaju ono što se desilo ne možemo da promenimo. Ali iz takvih strašnih događaja možemo nešto da naučimo. Kod žena se stvara opasna iluzija da će se, ako prijave nasilnika, sistem pobrinuti da ih zaštiti. To je, međutim, vrlo daleko od stvarnosti.“

Milivojević je savršeno u pravu. Stvarnost u Srbiji je takva da se žrtve nasilja u porodici ne mogu pouzdati u to da će ih institucije zaštititi od nasilnika. Da je na ovome stao, Milivojević bi izneo jednu značajnu konstataciju o aktuelnom stanju u Srbiji – Srbija je trenutno zemlja u kojoj nasilnici rade šta hoće, institucije ne rade svoj posao, a žrtve ne mogu računati na zaštitu zakona i države.

Ali, Milivojević tu ne staje. On smatra da ovo nije samo opis aktuelnog stanja, već i preporuka za to kako bi društvo trebalo da izgleda. Žrtve ne samo da trenutno ne mogu da se oslone na zaštitu države, već ni ne treba da se na pomoć države uopšte oslanjaju. Umesto toga, one se moraju prilagoditi postojećim odnosima moći – moraju se truditi da ne razgneve nasilnika, da ne „dolivaju ulje na vatru“ kako ovome ne bi palo na pamet da ostvari svoje pretnje:

„Čak i kad bi sistem bio vrlo uređen i funkcionalan ne bi mogao da zaštiti svaku ženu. U ovom slučaju Milan je tužio Maju za kidnapovanje deteta, sud je majku uporno kažnjavao da popusti. Stavite se u ulogu nekoga kome je sud dozvolio da viđa dete, ali ga ne viđa godinu dana. Druga strana ignoriše sudsku odluku i plaća kazne. To jeste razlog za snažno neprijateljstvo i mržnju. Ako je taj čovek odranije bio sklon agresivnosti, to samo ‘doliva ulje na vatru’. Ovaj par je ušao u međusobnu spiralu mržnje, koja se završila tragično.“

U drugom intervjuu, objavljenom na portalu Telegraf.rs, Milivojević je još eksplicitniji:

„Ljudi treba da nauče da se civilizovano razvode, da iako se možda mrze, ne ugrožavaju prava one druge strane, jer to samo podstiče uzvratnu mržnju. Ako hoćemo da smanjimo broj ovakvih ubistava, treba upravo da sprečavamo njihovu međusobnu mržnju. Ako je druga strana emocionalno nestabilna, poremećena ličnost, tada treba biti posebno mudar i pažljiv. To ne znači da joj treba u svemu udovoljavati, ali je ne treba ugrožavati u njenim pravima. I zato se odluke suda moraju poštovati, a ako neko nije zadovoljan presudom, uvek postoji viša instanca.“

Tačno je da ni „vrlo uređen sistem“ ne može sprečiti sve zločine, ali svakako može sprečiti znatno veći broj zločina nego što danas čini. Tačno je i da načelno treba poštovati odluke suda, ali ako, kao što nas u Politici savetuje sam Milivojević, uzmemo u obzir kontekst zločina (ne „tragedije“) o kojem je reč, lako ćemo uvideti apsurdnost predloga da se žrtva nasilja „obrati višoj instanci“ – za tako nešto prosto nije bilo vremena. Ako je žrtva (kako se ispostavilo, sasvim opravdano) smatrala svako viđanje sa nasilnikom kao opasnost za sebe i svoje dete, i ako je upravo tokom jednog takvog, sudski propisanog viđanja, nasilnik ostvario svoje, prethodno više puta eksplicitno iznesene namere, savet o „obraćanju višoj instanci“ može biti viđen samo kao crni humor, ili još crnji cinizam.

Milivojević, inače skeptičan prema sposobnosti institucija da zaštite žrtvu, nema nikakvih dilema da se odluke ovakvih nemoćnih, korumpiranih i nesposobnih institucija, moraju poštovati kada se radi o pravima nasilnika.

„Ako ne uvažavate mišljenje psihijatra, suda, centra za socijalni rad, prelazite u zonu koja se zove nezakonje. Konflikt onda izlazi iz institucija sistema i prelazi na ulicu. Oba roditelja imaju pravo na dete i dete ima pravo na oba roditelja. Nikako ne odobravam da jedan roditelj kažnjava drugog sprečavajući viđanje sa detetom.“

Dakle, kada nasilnik preti nasiljem, kada ga sprovodi prema svojoj bivšoj partnerki i njenoj porodici, kada maltretira i zastrašuje radnike Centra za socijalni rad, Milivojević preporučuje da mu se žrtva ne zamera i da „ne doliva ulje na vatru“. Kad, međutim, tom i takvom nasilniku, te i takve institucije (nesposobne da zaštite žrtvu, korumpirane, dezorganizovane), uprkos svim njegovim nepočinstvima, dodele obavezno viđanje sa detetom, na žrtvi je da se povinuje odluci institucija kako „ne bi ušla u zonu bezakonja“. Jasno je da uprkos tome što uporno ponavlja kako „ne opravdava ubicu“, Milivojević na ovaj način čini upravo to – inicijalna „nepravda“ je po njemu, nanesena od strane žrtve, ne od strane nasilnika, baš kao što je, sasvim eksplicitno, napisao u Politici: „Kako nepravda rađa nepravdu, a kako doživljena nepravda postaje opsesija i strast, postoji bojazan da ćemo imati još tragičnih slučajeva”. Koja „nepravda“ je rodila „nepravdu“ ispred rakovičkog Centra za socijalni rad? Nepravda koju je žrtva nanela zločincu ne dozvoljavajući mu da vidi dete. Da li je i ta nepravda možda izazvana nekom drugom nepravdom – na primer nasilnikovim pretnjama? O tome Milivojević nema ništa da kaže. Lanac nepravde, po njemu, počinje od žrtve, ne od nasilnika. Na žrtvi je da pretnje trpi, taktizira i „obrati se višoj instanci“. Nasilnikova „prava“ se s druge strane moraju bezuslovno poštovati, kako ne bi došlo do „tragičnog slučaja“.

Ovde treba obratiti pažnju na dve distinkcije koje Milivojević, da li zbog slabog obrazovanja, zbrke u glavi, ili namerne retoričke manipulacije, uporno pokušava da zamuti. Prva distinkcija je ona između zakonitosti i pravde. Ove dve stvari nisu iste. Žrtva se oglušila o zakon kada je opasnom nasilniku uskratila viđanje sa detetom, ali da li se oglušila o pravdu? Da li je pravedno da nasilnik koji je više puta eksplicitno pretio žrtvi i na kraju tu pretnju sproveo u delo, dobije pravo da viđa dete? Za Milivojevića se ovo pitanje ne postavlja – kada govorimo o žrtvi i njenom postupanju, zakon je isto što i pravda, i ko prekrši zakon, automatski se ogrešio i o pravdu.

Druga, mada kako ćemo videti, povezana, distinkcija je ona između opravdanja i objašnjenja, ili kako Milivojević kaže, između opravdanja i razumevanja. Ovako Milivojević u Novostima:

„Svaka savremena tragična priča ima svoju istoriju i svoj kontekst. U glavi onoga ko čini ubistvo, ono je opravdano. Ubija osobu koja je, po njegovom mišljenju, nanela toliko zla da ne zaslužuje da živi. Ako pričam kako je on razmišljao, i kako žena treba da spreči muškarca da razmišlja na taj način, to ne znači da opravdavam zločinca. Kod nas se ne pravi razlika između razumevanja i opravdanja.“

Slično i u intrevjuu za Telegraf.rs:

„Često radim sa parovima i imam sposobnost da priču sagledam sa obe strane, pa i sa strane onih koji učine neko veliko nedelo. Razumeti unutrašnju, subjektivnu logiku onoga ko je izvršio neko nedelo, nikako ne znači odobravati to nedelo ili opravdavati izvršioca, već otkriti kako ovi ljudi razmišljaju, kako bismo mogli u nekom budućem slučaju da utičemo na neku drugu osobu da odustane od takvog razmišljanja.“

Tačno je da postoji razlika između opravdanja i objašnjenja, kao što je tačno i da je, kako bi se zločin objasnio, neophodno razumeti i „subjektivnu“ vizuru zločinca. Sasvim je moguće da je zločinac zaista smatrao da mu je nanesena nepravda i da je na ovu, percipiranu nepravdu, reagovao drugom, mnogo težom nepravdom, odnosno najtežim mogućim zločinom. Ali kao što smo već videli, Milivojević neretko napušta poziciju objektivnog posmatrača koji pokušava da razume subjektivnu vizuru zločinca, i zapravo i sam prihvata tu vizuru. Zločincu se, po Milivojeviću, nije činilo da mu je nanesena nepravda, njemu zaista jeste nanesena nepravda. Njegova reakcija je, priznaje Milivojević (u tipično eufemističkim terminima) „socijalno neprihvatljiva“, ali njegova percepcija nije „subjektivna“, već objektivna, i Milivojević se sa njom slaže. Ovde više nismo na terenu „razumevanja“, već opravdavanja.

Ili, uzmimo Milivojevićevu već citiranu tvrdnju o razlozima koje je zločinac imao za ono što je učinio:

„Stavite se u ulogu nekoga kome je sud dozvolio da viđa dete, ali ga ne viđa godinu dana. Druga strana ignoriše sudsku odluku i plaća kazne. To jeste razlog za snažno neprijateljstvo i mržnju.“

To je možda subjektivno gledano razlog, ali da li je i objektivno razlog? Subjektivno, mnogim ljudima se može činiti da imaju razlog da budu besni na ono što percipiraju kao nepravdu, ali ako je u ovom konretnom slučaju logika zločinca, po samom Milivojeviću, bila „iskrivljena“, nemamo razloga da se sa takvom procenom složimo. Nemam razlog da se bunim zbog onoga što mi je pravedno oduzeto, mada mogu pogrešno misliti da imam. Ali Milivojević briše ovu razliku – percipirana nepravda je nepravda, barem kada se radi o nasilniku. Kada se radi o žrtvi, kako smo videli, stvari stoje drugačije – kako god žrtva percipirala stvari, bez obzira na to da li je iz straha od mogućih posledica uskraćivala nasilniku viđenje sa detetom, za nju važi samo suvi legalizam – nepoštovanje odluke suda je nepravda i tačka. „Razumevanje subjektivne logike“ važi samo kada je u pitanju nasilnik. Čak ni činjenica da se žrtvin strah za bezbednost svog deteta ispostavio opravdanim na najjeziviji mogući način, Milivojevića neće naterati, ne samo da je opravda, nego ni da je razume.

Tako Milivojević izjavljuje (još jednom ispadajući iz vrednosno neutralnog „razumevanja“): „Nikako ne odobravam da jedan roditelj kažnjava drugog sprečavajući viđanje sa detetom“. Zašto pretpostaviti da je žrtva „kažnjavala“ nasilnika ne dajući mu da vidi dete? Zašto ne ostaviti prostora za, čini se mnogo logičniju, pretpostavku – da je žrtva bila uplašena za život deteta? Milivojevića ova pitanja ne zanimaju, „razumevanje“ je rezervisano za zločinca, ne za žrtvu, o kojoj se govori u jasno vrednosnim, i jasno vrednosno negativnim terminima. Njenim postupcima sleduje, u jasnom neskladu sa vrednosno neutralnom logikom naučnog objašnjenja, „neodobravanje“.

Tu nije kraj. Razumevanje, odnosno objašnjavanje društvenih pojava, ne može se zaustaviti na razumevanju „subjektivne logike“ individualnih aktera, već se mora osvrnuti i na način na koji institucije oblikuju i usmeravaju njihovo ponašanje. Konkretno, u slučaju porodičnog i partnerskog nasilja, neophodno je razumeti i ponašanje institucija zaduženih za njegovo sprečavanje i kažnjavanje – sudova i centara za socijalni rad. O ovome se na Peščaniku, već više puta razgovaralo i pisalo. Slika ovih institucija u Srbiji je najblaže rečeno otužna. Sudovi su spori i podložni pritiscima, socijalni radnici preopterećeni, ucenjeni, zastrašeni, nezaštićeni. Međutim, za Milivojevića ovi problemi ne postoje. Iste one institucije za koje je prethodno konstatovao da nisu u stanju da zaštite žrtve od nasilnika, odjednom postaju nepogrešive:

„Da je Milan zaista bio nasilan prema detetu, sigurno ne bi dobio preporuku da može da viđa dete, ni iz ‘Laze Lazarevića’ ni iz centra za socijalni rad. Oni mogu da pogreše u koordinaciji, ali ne i u procenama da li je bio nasilan prema detetu.“

Da rekapituliramo Milivojevićevo stanovište: državne institucije ne mogu da zaštite žrtve nasilja, jer su u rasulu, ali i zato što im je moć ograničena. Žrtve nasilje moraju to da shvate i da se ponašaju u skladu s tim – taktizirajući i ne „provocirajući“ nasilnike. S druge strane, te iste žrtve moraju apsolutno poštovati odluke tih istih institucija, jer će u suprotnom one same biti odgovorne ako nasilnik bude „isprovociran“ njihovim ponašanjem. Čak je i Tomas Hobs, zagovornik neograničenog autoriteta suverena, građanima ostavio jedan mali prostor za neposlušnost – on je smatrao da građanin nema razloga da poštuje odluke suverena koji nije u stanju da zaštiti njegov život. Milivojević, pak, smatra da žrtva mora uvek poštovati odluke državnih institucija uprkos tome što sasvim otvoreno priznaje da ove institucije nisu u stanju da zaštite njen život. Za nasilnika važi druga logika – institucije i žrtva su dužni da poštuju njegova percipirana prava kako on ne bi poludeo i napravio mnogo veću štetu. Zakon je, dakle, tu da štiti nasilnika od samovolje žrtve, ali ne i žrtvu od samovolje nasilnika. Kako je već primetio Dejan Ilić – Milivojević uvek brani isključivo prava jačeg.

2.

Ali dokle više o tom Milivojeviću, zapitaće se čitateljka? Zar nije na tu temu već rečeno sve što se ima reći? Nije, jer na ključna pitanja tek treba odgovoriti – zašto se Milivojeviću daje ogroman prostor u režimskim medijima i zašto su njegove ideje popularne?

Da bismo ovo razumeli, moramo obratiti pažnju na političke implikacije Milivojevićevih ideja, implikacije koje ni on sam ne okleva da izvede. Recimo, upitan o nedavnim studentskim protestima, Milivojević će reći sledeće:

„Nije dobro kada veliki broj mladih ljudi doživljava vlastitu državu kao neku vrstu ‘njihove’ ili ‘neprijateljske teritorije’. Nadam se da će nakon okrivljavanja vladajuće koalicije i usmeravanja besa na ‘njega’ i ‘njih’, opozicija prihvatiti svoju odgovornost za neuspeh i bolje artikulisati svoje političke programe i ciljeve. Ne bi bilo dobro da se i kod nas dogodi ono što se desilo u SAD, a to je da ljudi i dalje nastavljaju izbornu kampanju iako je sve već završeno. Osnovno načelo demokratije jeste da se prihvate izborni rezultati ma koliko vam se to ne sviđalo, jer vaša osećanja nisu dovoljan argument da se nastave podele. Ljudi treba da shvate da ne treba da se bave ličnostima, da je to primitivno shvatanje politike, već treba da se izbore za poverenje građana. To što neko dokazuje da je neko drugi loš, nikako ne znači da je taj koji dokazuje dobar.“

Čitateljka će primetiti da je, iako je predmet drugačiji, logika potpuno ista – institucije su, kakve god da su, uvek u pravu. Svaka pobuna je štetna. Bes prema režimu je štetan. Bes slabih je naročito iracionalan, čak i detinjast, „primitivan“. Personalizacija politike nije posledica personalizacije vlasti od strane vladaoca, nego primitivnosti onih koji je kritikuju i bune se protiv nje. Pravila su pravila, a kako se sprovode, nije bitno. Zakon važi za slabe, ali ne i za jake.

A ovako Milivojević o štrajkovima, znatno pre nego što je talas radničkih štrajkova zahvatio Srbiju:

„Pojam nasilje označava da se nešto radi na silu, da se primenjuje neka sila. Da li je moguće da neko bude nasilan tako što ne radi ništa? Zamislite primer da u jednom preduzeću na kraju radnog vremena nezadovoljni radnik legne ispred izlaznih vrata, tako da niko ne može da izađe jer njegovo telo blokira jedini izlaz. Na prvi pogled on ne radi ništa jer ‘samo leži’. Kada drugi pokušaju da ga silom uklone i oslobode vrata, u svesti posmatrača nastaje slika u kojoj su oni ti koji su loši jer su nasilni, dok je on njihova žrtva. U stvarnosti on je pasivno nasilan, dok su drugi aktivno nasilni… Često smo svedoci da grupe nezadovoljnih ‘nenasilno’ zakrče neke saobraćajnice u gradu ili zapreče neki regionalni put. U takvim situacijama vlast okleva da primeni silu kako bi se deblokirale saobraćajnice upravo zato što bi onda ona u očima publike ispala kao nasilna i loša.”

Opet je na delu identična logika – nasilan nije onaj ko primenjuje nasilje prema štrajkačima, nego sami štrajkači koji su ga na nasilje isprovocirali. Još jednom, pobuna slabih je ona inicijalna „nepravda“ na koju je sila očekivan, „razložan“ odgovor. Jedini način da se izbegne eskalacija nasilja jeste da slabi, u ovom slučaju radnici, odustanu od svojih zahteva. Ali zašto radnici štrajkuju? Da li su njihovi zahtevi opravdani? Milivojevića to savršeno ne zanima. Njegovo „razumevanje“ je, kao i uvek, rezervisano samo za jačeg, u ovom slučaju, za vlast.

Dobro, to objašnjava zašto je Milivojević omiljeni sagovornik režimskih medija, ali zašto je omiljen kod publike? Jedna rečenica koju i sam Milivojević, ali i njegovi obožavatelji, često ponavljaju, ovde mi se čini ključnom – on je jedini spreman da kaže istinu (na engleskom ova rečenica glasi – „He tells it like it is“). Ovo tumačim na sledeći način – dok pravnici, (pravi) psiholozi, aktivisti i aktivistkinje, govore o ljudskim, ženskim i dečijim pravima, o vladavini prava, o institucijama koje treba da štite građane i građanke, Milivojević je spreman da kaže ono što svi svakog dana gledaju sopstvenim očima – da su prava iluzija, da institucije rade za moćne, bogate i politički povezane, da zakoni važe samo za slabe. Ko je jači taj tlači, a na slabom je da se snalazi, taktizira i ne provocira bes moćnika. Ovo je sasvim tačan opis života u Srbiji danas. Kada premijerka kaže da nije bitno što u zakonu piše da poslodavac mora da stupi u pregovore sa štrajkačima u roku od pet dana od početka štrajka, jer poslodavac iz principa ne ulazi u pregovore dok štrajk traje, ili kada kaže da radnici štrajkom ugrožavaju i sebe i celu zemlju, jer će poslodavac da se naljuti i da ode, odnoseći i njihove poslove i četiri posto BDP-a, onda su to samo varijacije na ovu temu.

Problem je u tome što Milivojević, kao što je već rečeno, deskripciju pretvara u preskripciju. Ne samo da stvari stoje tako kako stoje, one i treba tako da stoje. Slabi treba da se potčine jakima (jedan od najznačajnijih Milivojevićevih pojmova je „zdravo podređivanje“), nepotčinjavanje je nepravda. Ne samo da je istina da ko je jači taj tlači, već i vuk na ovcu svoje pravo ima. Milivojević zapravo rekonceptualizuje pojam pravde kako bi ga prilagodio datom stanju stvari.

Zato nam Milivojevićevo pisanje pruža dragocen uvid u privatni život stabilokratije. Tajna njene stabilnosti, naime, nalazi se upravo u tome, da se svi privatni odnosi moći regulišu tako što se jačem daje pravo da nekontrolisano sprovodi svoju moć. Svaka pobuna od strane ili u ime slabih, bilo u ime dece, žena, radnika ili građana, doživljava se kao pretnja ovoj stabilnosti, i zato ju je potrebno preventivno osuditi i proglasiti ne samo glupom, ili naivnom, ili osuđenom na propast, već i nepravednom. Potlačeni moraju biti ubeđeni ne samo da su slabi i da ne mogu pobediti, već da nemaju ni pravo na pobunu.

Srećom, isti pesnik koji nas je zadužio stihovima o pravu vuka na ovcu, ukazao nam je i šta je naša dužnost u susretu sa ovakvim sistemom. Međutim, kako bismo se tom sistemu učinkovito suprotstavili, moramo podsetiti svoje sugrađane, ne samo na to da je stanje u kojem živimo nepravedno, već i da je pravda dostižna, da ona nije samo „iluzija“, već jedno moguće stanje društva. Za to međutim, nije dovoljno samo argumentovano raščlaniti Milivojevićevu stabilokratsku teodikeju, već je neophodno i političkim delanjem pokazati da je drugačije društvo moguće. Sve dok stabilokratija bude bila jedina zamisliva društvena realnost, Milivojeviću neće ponestati čitalaca, a ni stabilokratskom režimu glasača.

Peščanik.net, 26.07.2017.

Srodni linkovi:

Dragoslav Pantić – Ko to gleda u tuđe dvorište?

Ana Jovanović – Formule ubijanja

Dejan Ilić – Odgovor ili odmazda

Marko Sinđić – Beleške o socijalnom radu

Tanja Ignjatović – Ko ne radi svoj posao

Saša Đorđević – Zavisni od oružja

Adriana Zaharijević – Melanholični, nejednaki i lišeni zdravog razuma

Sofija Mandić – Skuvali ste ribe

Ana Jovanović – Ljudski faktor rizika, deo II

VIDEO – Ubistvo u kontrolisanim uslovima

Ana Jovanović – Ljudski faktor rizika