Jedna od retkih razumnih skorašnjih zvaničnih izjava verovatno je ona koju je dao deesesovski ministar Bubalo nakon pitanja “da li je spreman da se odrekne, kao što govore neke njegove partijske kolege, svega što dolazi iz zemalja NATO”. Rekao je, u prevodu, kako nema nameru da odustane od putovanja na Zapad, koja su mu dostupna, i udobnog života, Tu preostaje samo nedoumica, koja možda nije politički korektna, da li je ovdašnje društvo, u celini, u stanju da razume licemerje racionalizma koji takođe otkriva autotirarni karakter vlasti, uključujući orijentalnu bahatost, potekle iz slobodno izražene političke volje. Koja ne mora da bude demokratska. Naprotiv, upravo je ideologija “demokratskog bloka” potekla iz dubinskih struktura režima koji je, preživevši petooktobarski prevrat s novim nosiocima svoga zvaničnog suvereniteta, krenuo da se prilagođava novim uslovima koje su sobom doneli tranzicija i evropsko proširenje koje je počelo da okružuje granice Srbije. Zato su i protivurečni stavovi koji ponekad ukazuju na nedovoljnu usaglašenost koalicione vlade samo privid zvanične šizofrenije. Karakter političke Srbije ostaje zapisan u nasilju i primitivizmu koji su potekli iz slobodnog izbora.

Sloboda koja se ne zasniva na hrabrosti i zdravom razumu postaje sopstvena protivurečnost. Politička Srbija je talac nekompetentnih i samoživih elita i dvotrećinske, funkcionalno nepismene većine. Elite stvaraju, i nanovo porađaju, populizme na koje društvo većinski odgovara podaničkom disciplinom. Ministar, u delu “naroda” veoma omiljen, koji svoga sagovornika pita koju drogu “pije”, postaje oličenje antropološke, ne samo političke stranputice.

Verbalno divljanje vladajuće Srbije računa na odjeke zajednice prožete postkonfliktnim i tranzicionim frustracijama. Koncept “demokratskog bloka”, zapravo jedinstva autoritarne elite i poslušnog, dezorijentisanog društva, Srbiju vezuje za mitsku, nepostojeću prošlost i izglede da je evropska strujanja odbace na istorijsku marginu kao suvišan ostatak davno preživljenog, gotovo zaboravljenog vremena. Arogancija, prostota i neodgovornost zvaničnika postali su samo simptomi samoograđivanja u bodljikavu žicu novog političkog Gulaga.

Za proteklih deset dana Srbija je rezimirala svoje najgore političke osobine. Zvaničnici su zapretili suspenizjom demokratije kojoj je nadređeno pitanje statusa Kosova. Ne predočavajući posledice, neki obećavaju povratak “naše vojske i policije” na Kosovo. Na vrhu lokalne vlasti građani su nedavno potvrdili legitimitet jednog postosmanskog subaše koji ih dve decenije unazad, omalovažava, vređa, pljačka i povremeno šalje u ratove. Ionako je jedan od gradonačelnika registrovan i osuđivan kriminalac, a jedan drugi pripadnik organizacije koja je, uz podršku države, bila osnovica organizovanog kriminala u celini, i u tom smislu ulazila, na izborima, u parlament Srbije.

Premijer je, u istom stilu, otvorio sezonu kastrovske antiameričke retorike, koja je kubanskog predsednika učinila dolarskim milionerom, a njegove podanike ljudskim senkama koje se hrane na tačkice, a u najboljem slučaju opslužuju turiste ili prose. Premijeru očigledno imponuju režimi koji su, u hladnoratovskoj raspodeli, dobili pravo da zaustavljaju odlučivanje Saveta bezbednosti svaki put kad neka od ljudskih zajednica zatraži pravo na slobodu i demokratiju. Potcenjujući zdrav razum dela ovdašnje javnosti, koji nije sasvim odumro, ministar spoljnih poslova je nastavio da bi “bilo kakvo unilateralno proglašanje nezavisnosti moglo dovesti do nesagledivih posledica i imalo bi za rezultat udaljavanje od zajedničkog strateškog cila, a to su mir, stabilnost i mogućnost da se region posveti reformama za punopravno članstvo u EU”. Itd.

I vrednost ljudskog života postala je, za zvaničnu moralnu teologiju, dostojna prezrenja. Zbog jednog bivšeg ratnog huškača pokvarili su se gotovo nepostojeći odnosi s Crnom Gorom, čije građanstvo dominantna politička Srbija obično deli na dve nejednako vredne kategorije.

Ako je političko vreme ponovo, u Srbiji, poteklo unazad, ono će se, ipak, uskoro zaustaviti na nekoj od neprobojnih brana koje ne dopuštaju da se budućnost izlije u prošlost. A budućnost u slobodi i opštem napretku su, u istoriji, i najnovijoj, stvarale manjine. Zidove koncentracionih logora, ali i onaj Berlinski, kretali su da ruše pojedinci koji su, na počecima, bili u beznadežnoj manjini. Takvi procesi su uslov, a ne negacija demokratije. Ako je demokratija, u Srbiji, posustala u razvoju zbog nespremnosti njenih elita, ne samo političkih, da svoje interese i mentalni preobražaj podrede standardima liberalne demokratije i slobodnog sveta, i usled nesposobnosti društva u većini da prepozna sopstvene životne i razvojne potrebe, istorija se na toj tački neće zaustaviti. Trijumf racionalizma se ozbiljno približio geografskim granicama Srbije. Predstoje one mentalne i moralne. To je veliko iskušenje. Uostalom, optimizam je najosnovaniji kad je njegovo poreklo najteže objasniti.

 
Danas, 11.09.2007.

Peščanik.net, 10.09.2007.

Leave a Reply