Na veoma vidljiv način i uz znatnu medijsku promociju, Ministarstvo unutrašnjih poslova je obznanilo da će policijske uprave dobiti 710 novih automobila, a do kraja godine i svih hiljadu. Automobili su nekoliko dana bili parkirani ispred bivšeg SIV-a (palata Srbija), a zatim je organizovana „svečana primopredaja“. Na sajtu MUP-a se štaviše može pogledati i profesionalno snimljen promotivni spot događaja, koji sadrži snimke iz vazduha i sa tla, protkane govorom ministra Stefanovića i slikama policijskih službenika koji salutiraju u stavu mirno pored novih Škoda.
Ubrzo potom, predsednica Vlade, na pitanje novinara o tome „zašto Škoda, a ne Fijat iz Kragujevca“ odgovara načelno ispravno: „Ko je pobedio na javnoj nabavci od njega kupujemo, ne praktikujemo protekcionizam“. Sa stanovišta Zakona o javnim nabavkama ova izjava nije u potpunosti tačna, zato što još uvek postoje preferencijali od 5% koji daju prednost nabavkama robe domaćeg porekla. Ti preferencijali će se u potpunosti izgubiti u odnosu na proizvode iz EU istekom pete godine od stupanja na snagu Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, od čega nas deli još godinu dana, a ako bi roba poticala iz neke od zemalja EFTA sporazuma, oni ne postoje ni danas. Naravno, tome prethodi pitanje u kojoj meri kragujevački Fijat ispunjava kriterijume za domaći proizvod, budući da su mnogi značajni delovi ovih kola napravljeni u inostranstvu.
O tome da li je ovakav stav ekonomski ispravan mogli bi se potrošiti sati rasprave. Davanje prednosti domaćoj fabrici bi se moglo pravdati time što se na taj način dolazi do indirektnih koristi za državu, kroz plaćene poreze, doprinose i podsticaj domaće potrošnje. U ovom slučaju je ta logika utoliko jača zato što država daje velike podsticaje iz budžeta za kragujevački Fijat (bez uzvratnih davanja), pa bi bilo prirodno očekivati da će takvu pomoć pružiti i kroz komercijalne poslove (kada dobija nešto za uzvrat). Međutim, sa stanovišta javnih nabavki, a pogotovo transparentnosti javnih rashoda, stvari bi trebalo razdvojiti. Posao treba da dobije onaj ko nudi najbolju robu za najmanje novca i tu ne bi trebalo mešati ni druge mere ekonomske politike, niti bilo koje druge politike koje država želi da sprovede. Sve drugo bi zamaglilo i inače veoma složen postupak nabavki. Zato, kada su policiji potrebna nova kola, onda ona treba da dobije najbolje i najviše što se za raspoloživa sredstva može dobiti. Ako neko treba da se stara o razvoju domaće autoindustrije to je Ministarstvo privrede, a ne MUP. U krajnjoj liniji, ako firma koja prima državne subvencije i pored toga ne može da ponudi povoljnije uslove, zašto bi dobila posao?
Dobro, ako je premijerka u pravu kad je reč o zakonskim odredbama i ekonomskoj logici, u čemu je onda problem? Pa, u tome što za ovu javnu nabavku tendera ili nije bilo, ili ga nije bilo moguće identifikovati na onim mestima gde bi informacija o njemu trebalo da se pojavi (sajt MUP, Portal javnih nabavki). Dakle, u normalnoj situaciji, upućivanje novinara i građana da pročitaju podatke o tenderu bi bilo dovoljno, ali njih u ovom slučaju prosto nije bilo.
Podaci o nabavci novih kola nisu nepoznanica samo građanima koji žele da prate postupanje MUP-a, već i nekim ljudima iz samog Ministarstva. Naime, zahtev za pristup informacijama, kojim se traže podaci o ovoj nabavci, uputio je i „Novi policijsko sindikalni savez“.
Doduše, podaci o nekoj nabavci Ministarstva nalaze se na Portalu javnih nabavki, ali nije jasno da li se odnose na kupovinu ovih stotina automobila. Na ovom portalu stoji vest od 24.10.2016. prema kojoj je još 30. juna prošle godine zaključen ugovor o nabavci patrolnih vozila. Pošto se iz objavljenog obaveštenja ne vidi ni po kojoj ceni je ugovor zaključen ni šta je tačno njegov predmet (piše „35412400 – извиђачка и патролна возила“, ali ne i njihov broj), nije moguće zaključiti da li je to nabavka čiji je rezultat promovisan pred palatom Srbija. Iz obaveštenja se, međutim, vidi da je postojala samo jedna ponuda za ovu nabavku. Ne postoji nijedna nabavka kasnije objavljena na Portalu ili na sajtu MUP-a, a koja bi mogla da se na neki način poveže sa stotinama novih kola.
Drugim rečima, ako je tendera bilo, izgleda da nije bilo konkurencije (pod uslovom da se pronađeni dokument uopšte odnosi na ovu nabavku). Odsustvo konkurencije je uvek problem i stvar zbog koje naručilac treba da preispita svoje postupanje. Da li je pravilno ispitao tržište pre nego što je postavio stroge uslove? Da li je obavestio sve potencijalne ponuđače ili ih je obeshrabrio? Naime, na osnovu činjenice da u autoindustriji vlada velika konkurencija i da policije širom sveta koriste razne tipove vozila, može se pretpostaviti da bi bilo više zainteresovanih firmi koje bi mogle i želele da isporuče hiljadu kola za srpsku policiju.
Da stvar bude još čudnija, obaveštenje o zaključenom ugovoru se nadovezuje na poziv na podnošenje prijava i konkursnu dokumentaciju koji su objavljeni još 26. novembra 2015, gotovo 22 meseca pre svečane isporuke. Ni iz ovih dokumenata se ne može saznati mnogo, jer bitni podaci nedostaju. Naime, u konkursnoj dokumentaciji se govori o sprovođenju nabavke po posebnom postupku na osnovu Uredbe o postupku javne nabavke u oblasti odbrane i bezbednosti. U prvoj fazi ovog postupka naručilac poziva zainteresovana lica da podnesu prijavu i da dokažu kvalifikacije. U drugoj fazi se pregovara sa onima kojima je kvalifikacija priznata. Pored toga, naručilac je tražio i zaključivanje sporazuma o čuvanju tajnosti podataka. Iz objavljenog dela konkursne dokumentacije se ne vidi nijedan podatak o tome šta je predmet nabavke (osim da je reč o patrolnim vozilima), pa nije jasno na osnovu čega bi proizvođači i trgovci automobilima uopšte mogli da zaključe da li ispunjavaju uslove za učešće u ovom nadmetanju i da li će moći da u njemu uzmu učešća (na primer koja vrsta vozila se traži i koliko komada).
Uz sve to stoji činjenica da je MUP tokom 2015. već imao dva pokušaja da nabavi patrolna vozila, koja se nisu uspešno završila. Prvi od njih je sprovođen od 12. avgusta do 14. septembra i obustavljen je zato što „naručilac nije dobio nijednu prihvatljivu ponudu“. Prema vidljivim podacima, ukupno je bilo 3 ponude. U ovom slučaju, vidljiva je i informacija o procenjenoj vrednosti nabavke – 75 miliona dinara. Istog dana kada je prethodni postupak javne nabavke poništen, raspisan je novi. Ta nabavka je bila poništena odlukom Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ovoga puta bilo je 7 prijavljenih ponuđača. Da li su ovi postupci iz 2015. na neki način u vezi sa sadašnjom kupovinom, teško je reći. Naime, suma koja je tada bila planirana, očigledno ne bi bila dovoljna da pokrije troškove aktuelne obnove voznog parka policije.
Sudeći po objavljenim podacima o dve javne nabavke, MUP je pre poništavanja stare javne nabavke vozila (1. decembra 2015) započeo novi postupak, 5 dana ranije. Ponovo, da li je reč o istoj nabavci, nemoguće je zaključiti, jer nisu objavljeni dodatni podaci. Inače, poništena nabavka iz 2015. je priča za sebe i zainteresovani čitalac ili istraživački novinar će u njoj naći vrlo zanimljivo štivo o tome kako bezbednosne provere i potvrde o tome mogu da se iskoriste za neopravdano smanjenje konkurencije. Kako je Komisija utvrdila, razlog za poništavanje ovog postupka bila je diskriminacija jednog od ponuđača u vezi sa dostavljanjem podataka o sertifikaciji za pristup tajnim podacima. MUP je, po zaključku Komisije, tom prilikom povredio ne samo Zakon o javnim nabavkama, već i Zakon o tajnosti podataka.
Ni tu nije kraj misteriji. Dok su dve pomenute nabavke vozila obavijene potpunom tajnovitošću u pogledu količine i osobina vozila, u 2017. godini je isti taj MUP sprovodio nabavke vozila nešto manjeg obima, kod kojih je podatak o broju automobila koji se kupuju i njihovim karakteristikama bio poznat unapred. Štaviše, bio je toliko prepoznatljiv da se u nekim slučajevima može postaviti pitanje postojanja mogućnosti bilo kakve konkurencije. U jednom lotu je tražena gotovo u dlaku dimenzija željenog vozila: Radna zapremina motora: od 1.950 ccm do 2.000 ccm – Snaga motora: od 140 do 145 kw – Dužina vozila: od 4.850 mm do 4.900 mm – Međuosovinsko rastojanje: od 2.800 mm do 2.850 mm.
Tu su i pitanja koja prate gotovo svaku javnu nabavku, a odnose se na (ne)celishodnost. Tako je, pored nesumnjivo bezbednosno bitnih karakteristika za ova vozila granične policije, zahtevan i automatski klima uređaj, za jedan lot je tražen „trozonski klima uređaj – klimatronik sa kontrolnim panelom pozadi“, zatim radio plejer MP3, bluetooth USB priključak, tempomat, kožna sedišta, grejači prednjih i zadnjih sedišta, električno otvaranje i zatvaranje prtljažnika.
Da zaključimo, MUP duguje javnosti (pa i premijerki, koja je govorila o tenderu) dodatne informacije o tome šta se ovde zaista dogodilo. Možda je zakonska procedura bila poštovana, ali o tome treba predočiti uverljive podatke. Ne samo zato što je reč o veoma velikim budžetskim sredstvima (nekoliko miliona evra), već i zbog toga što stvari treba vratiti u ravnotežu, da informacija bude bitnija od promocije.
Drugi zaključak koji se nameće jeste to da nešto u sistemu nabavki za sektor bezbednosti i dalje nije u redu, bez obzira na zakonska poboljšanja s kraja 2012. godine. Na ovom primeru se jasno vidi da čak i u slučaju da neki od podataka o nabavkama koje vrši policija ili vojska treba da se sakrije, to sigurno ne važi za gotovo celokupnu tendersku dokumentaciju. Izmene Zakona o javnim nabavkama su predviđene u nekoliko planova za kraj ove godine, i to će biti prva prilika da se primena izuzetaka suzi, a javnost podataka poveća.
Autor je programski direktor Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 26.09.2017.