Pored ponude gradonačelnikovog šefa kabineta da namesti tender za javnu nabavku, jednako je sporan i prethodni neuspeli dogovor za nabavku „u pregovaračkom postupku“.
Iako je gotovo izvesno da su kompromitujući snimci pregovora između Grada Beograda i turskog „Kentkarta“ nastali da bi gradski partner ojačao svoje pozicije nakon raskida, nesumnjivo je reč o dragocenom materijalu za građane Srbije. Ne zato što bi neko bio iznenađen time da se javne nabavke nameštaju, već zato što za tako nešto retko postoje direktni dokazi i javno dostupna svedočenja. Da bismo utvrdili da je nabavka nameštena obično moramo da čitamo kriterijume i tehničke specifikacije i poredimo ih sa podacima o dobavljačima, a ništa od toga u ovom slučaju nije bilo potrebno.
Autentičnost teksta i snimaka koje je BIRN objavio 10. uveče, već sledećeg dana su potvrdili predstavnici „Kentkarta“, a na neobičan način i gradonačelnik Šapić (koji ne zna da li je snimak autentičan, ali „zna za njega već mesec dana“).
Konkretna situacija je ipak nešto drugačija u odnosu na većinu drugih nameštenih nabavki po razlozima i načinu na koji se vrši. Na osnovu objavljenih snimaka se može zaključiti da je glavni cilj nedozvoljenog dogovaranja budućih ugovora bio što bezbolniji raskid postojećeg dogovora sa partnerima Grada iz turskog „Kentkarta“, nakon odluke Grada Beograda o raskidu ugovora i očigledno nedovoljnom promišljanju mogućih koristi i štete usled toga.
Iz moralnog, ali i iz krivičnopravnog ugla može da bude bitno da li su predstavnici Grada u ovim pregovorima kršenjem zakona samo želeli da zaštite gradsku kasu ili su imali i neke druge motive. Tome ćemo se vratiti kasnije. Atipičnost nameštanja nabavke se ogleda u tome što se posao dogovara sa već postojećim dobavljačem pri čemu se, makar na prvi pogled, čini da bi u slučaju da je nameštanje prošlo bilo potrošeno manje budžetskog novca.
Jedno je sigurno – nezakonita ponuda predstavnika Grada (šef kabineta Gradonačelnika i šef pravne službe JKP-a „Naplata prevozne usluge“) aktuelnim partnerima iz „Kentkarta“ dodatno može da oslabi pregovaračke pozicije Beograda u eventualnoj arbitraži ili sudskom postupku u slučaju raskida ugovora.
Iz objavljenog razgovora se može zaključiti da je ponuda da se namesti tender nakon sporazumnog raskida ugovora o aktuelnoj saradnji usledila tek nakon što je propao prethodni dogovor. Prema tom dogovoru, grad bi „Kentkartu“ poverio obavljanje pojedinih usluga takođe kroz javnu nabavku, ali u pregovaračkom postupku. Izgleda da je nesporno da bi u slučaju zaključenja takvog ugovora „Kentkart“ pristao na sporazumni raskid postojećeg ugovora.
Ispostavilo se da je prepreka bio izostanak odobrenja „Agencije za javne nabavke, koja je pod ingerencijom ministarstva finansija“. Učesnici pregovora su koristili nepreciznu terminologiju. U stvari, očigledno je reč o negativnom mišljenju (ne „odobrenju“) Kancelarije (ne „Agencije“) za javne nabavke, institucije kojoj Ministarstvo finansija, makar formalno, nije nadređeno (već samo Vlada Srbije).
Prema Zakonu o javnim nabavkama, kada naručilac želi da sprovede pregovarački postupak bez javnog objavljivanja, mora da zatraži mišljenje Kancelarije i da obrazloži razloge zbog kojih smatra da bi takav postupak bio opravdan. Za sada je nepoznato na koji način je gradsko javno preduzeće obrazložilo potrebu za sprovođenjem ovog postupka i zbog čega je Kancelarija za javne nabavke dala negativno mišljenje. Naime, prema Zakonu o javnim nabavkama iz 2019 (za razliku od prethodnog iz 2012), Kancelarija nije obavezna da objavljuje ova mišljenja, iako je nesumnjivo reč o dokumentima od javnog značaja. Takođe, eventualno negativno mišljenje Kancelarije nije prepreka da se nabavka raspiše i sprovede. Očigledno je da su učesnici dogovora zaključili da bi to za njih moglo biti rizično. Možda su sumnjali da se iza negativnog mišljenja krije neka šira zavera i da bi im se moglo dogoditi da Kancelarija pokrene postupak zaštite prava, Ministarstvo finansija pokrene nadzor nad izvršenjem ugovora i ko zna šta sve ne, pogotovo u situaciji kada „nova“ gradska vlast želi da izađe iz posla koji je ugovorila „prethodna“.
Da bi se makar sa pravne strane ovaj slučaj dodatno rasvetlio Transparentnost Srbija je zatražila od Kancelarije za javne nabavke (negativno) mišljenje u ovom slučaju. Iz njega bi se moglo videti šta je tačno navedeno kao osnov za sprovođenje pregovaračkog postupka i zašto je Kancelarija smatrala da uslovi nisu ispunjeni. Pregovarački postupak se inače, prema Zakonu, može dozvoliti u situacijama kada samo jedna firma može da pruži određene usluge, usled nepostojanja konkurencije ili zaštite intelektualne svojine (što bi najpre mogao biti razlog u konkretnom slučaju). Sve i da su ti razlozi postojali, može se postaviti pitanje odgovornosti gradskih vlasti za nastanak takvih okolnosti – na primer, da li je Grad Beograd nakon isteka važenja ugovora iz 2011. i pre zaključenja novog (25.3.2021) propustio mogućnost da postane vlasnik sistema za naplatu karata i praćenje vozila i svih njegovih bitnih komponenti.
Jednu stvar ipak treba imati na umu. Bez obzira na to da li je za sprovođenje pregovaračkog postupka postojao neki razlog koji Zakon prepoznaje, dogovaranje pregovaračkog postupka je bilo nezakonito, jednako kao što je bila nezakonita ponuda da se namesti tender. Štaviše, sa stanovišta mogućeg krivičnog gonjenja, ovde bi tužilac imao znatno čvršće dokaze.
Naime, postupci javne nabavke, pa i pregovarački, mogu se sprovoditi samo kada postoji potreba naručioca. Takva potreba uopšte ne može postojati ukoliko je i dalje na snazi aktuelni ugovor koji predviđa pružanje istih tih usluga. Ipak, gradsko JKP „Naplata prevozne usluge“ je još 24.1.2023. u svoj plan javnih nabavki uvrstilo ovaj pregovarački postupak, a postupak javne nabavke je pokrenut već narednog dana. Zanimljivo je da ovaj postupak nije i formalno obustavljen – valjda u očekivanju da stigne neko rešenje odozgo koje bi razrešilo nesporazume.
Predmet pregovaračkog postupka je inače „Eksploatacija i održavanje sistema za naplatu karata i upravljanje vozilima u javnom linijskom prevozu putnika u Beogradu“. Identičan naziv nosi nabavka za koju je „Kentkart“ dobio posao pre dve godine! Moguće je da se opis posla razlikuje, ali to takođe nije vidljivo jer se za pregovarački postupak na osnovu aktuelnog Zakona o javnim nabavkama (ponovo za razliku od prethodnog), ne objavljuje konkursna dokumentacija. Kako god bilo, nema nikakve logike da se planira dodela posla jednoj firmi zbog isključivih prava (intelektualna svojina), a da je pre dve godine radi istih ili delimično istih poslova sproveden tender.
U nedostatku proverljivih informacija ostaje nejasno zašto je obema stranama bilo prihvatljivo da se postojeći ugovor zameni novim. Pogotovo je nejasno zašto bi Grad Beograd za isti ili sličan posao ulazio u aranžman sa firmom čiji je sistem navodno lažan i koja „krade pare na štetu građana“.
Zbog svega toga ima pregršt razloga da se ovim povodom oglase Kancelarija za javne nabavke i Više javno tužilaštvo u Beogradu (makar da najave da će nešto učiniti). Takođe je nužno da Skupština Beograda u novim okolnostima razmotri sve aspekte mogućeg raskida ugovora bez sporazuma, odnosno koristi i štete koje bi mogle da nastanu po javne finansije.
Koliko god kršenje zakona bilo jasno, krivično gonjenje, ako do toga dođe, neće uopšte biti jednostavno. Evo nekih razmišljanja „na prvu loptu“. U Krivičnom zakoniku postoji krivično delo „Zloupotreba u vezi sa javnom nabavkom“, ali je ono teško primenjivo na ovaj slučaj. Kada je reč o predstavnicima „Kentkarta“, trebalo bi dokazati da je neko ispred te firme preduzeo „protivpravne radnje u nameri da time utiče na donošenje odluke naručioca javne nabavke“. Kada je reč o odgovornosti ljudi iz Grada, neki elementi krivičnog dela po svemu sudeći postoje (na primer prekoračenje granice službenog ovlašćenja, kršenje propisa o javnim nabavkama). Međutim, moralo bi se dokazati da je time „prouzrokovana šteta javnim sredstvima“, a to je veoma teško ako ugovor nije zaključen. Pošto je kod ovog krivičnog dela kažnjiv i pokušaj, ne treba unapred isključiti mogućnost da ono ipak bude primenjeno. Posebno je zanimljivo pitanje eventualne krivične odgovornosti šefa gradonačelnikovog kabineta, koji je prema snimku, nudio nameštanje tendera. On formalno nema nikakva ovlašćenja u donošenju takve odluke, tako da bi mogao eventualno da bude gonjen za jedan od oblika „trgovine uticajem“ (ko koristeći svoj službeni ili društveni položaj ili stvarni ili pretpostavljeni uticaj posreduje da se izvrši službena radnja koja se ne bi smela izvršiti ili da se ne izvrši službena radnja koja bi se morala izvršiti) ili kao podstrekač.
Autor je programski direktor organizacije Transparentnost Srbija.
Peščanik.net, 12.04.2023.
Srodni link: Jovan Rajić: Slučaj Kentkart – SF blokbaster i oteto pravosuđe
