Voleo bih da umem da kažem šta će biti dalje, ali izuzev sve nasilnijeg i bezobzirnijeg režima, sve drugo u doglednoj budućnosti u Srbiji je – barem meni – nejasno. Dakle, „proročanstvo“ iz naslova se ne odnosi na predviđanje za Srbiju; to je naprosto deo naslova nove serije HBO-a, s pričom iz sveta „Dine“. Pisali smo ovde o oba istoimena filma Denisa Villeneuvea. Villeneuve ih je pak snimio prema istoimenom književnom predlošku Franka Herberta. Pričali smo pored ostalog i o tome kako je Villeneuve uspešno menjao i prilagođavao osnovnu Herbertovu priču za svoje filmove. Uz Villeneuveove promene, i serija bi se mogla shvatiti kao još jedna potvrda da je Herbertov izmaštani svet mnogo privlačniji i podsticajniji od junaka kojima ga je naselio.
Iskusni čitalac naučne i epske fantastike zna da se dela iz ta dva žanra uslovno i vrlo grubo mogu deliti na ona čija je ambicija da stvore/izgrade nove svetove i ona u kojima je fokus, umesto na svetu, na samoj priči i njenim junacima. Herbertov niz romana išao bi u prvu grupu. Opet sasvim grubo i uz više ograda, može se reći i da u taj svet i Villeneuve i autorke serije Diane Ademu-John i Alison Schapker smeštaju svoje, a ne junake preuzete od Herberta – Villeneuve ih pak pravi po uzoru na Herbertove, dok ih Ademu-John i Schapker iznova izmišljaju. Njih dve su za osnovu svoje priče uzele ideje iz novijih delova romanesknog serijala koje je na očevo delo dodao njegov sin Brian Herbert, i onda u vremenski jaz (od više od 10 hiljada godina) između vremena priča oca i sina, umetnule svoj zaplet i karaktere.
Serija bi posredno mogla potvrditi još jedno zapažanje u vezi s originalom – „Dina“ je mnogo više epska fantastika nego što je naučna. Iako se i serija, kao i Villeneuveovi filmovi vode kao sf, ne treba grešiti dušu – to je „čistokrvna“ epska fantastika. Autorke serije iz fikcionalnog sveta Herberta nepogrešivo uzimaju samo one elemente koji su svojstveni epskoj fantastici – krvne veze kao determinante sudbine junaka, natprirodne sile i moći junaka, svet kome preti uništenje i mladi junaci koji treba da spoznaju svoju tragičnu sudbinu i pomire se s njom kako bi spasili svet (što epsku fantastiku čini posebnim vidom obrazovnog romana; u vezi s tim, treba reći da je naslov romana Briana Herberta od kog su krenule autorke serije „Velike škole Dine“).
S obzirom na sve to – za seriju „Dina: Proročanstvo“ treba reći da je to loša naučna fantastika, ali sasvim dobro sklopljena i vrlo gledljiva priča. I umesto da je smeštamo u kontekst „Dine“ (sasvim je verovatno da su komercijalni uspesi Herbertovih romana, pa onda i Villeneuveovih filmova bili jedini razlog da u naslovu dobijemo „Dina“), prikladnije bi bilo da seriju uporedimo s „Game of Thrones“ ili s novijom „Diplomat“. Reč je dakle o takozvanoj dvorskoj (u slučaju „Game of Thrones“) ili političkoj (u slučaju „Diplomat“) priči u čijem je središtu gola borba za moć. Videli smo da je Villeneuvea u „Dini“ (drugoj) zanimao odnos između vođe/proroka i njegovih sledbenika (i on je taj odnos razradio do tančina i u izvesnoj meri ga izvrgao ruglu). Autorke „Proročanstva“ pak ne zanima običan svet, već samo moćni akteri koji jedni drugima rade o glavi.
Sasvim kratko, čovečanstvo se u jednom trenutku sukobilo s pametnim mašinama i jedva odnelo pobedu, uz ogromne gubitke. Od kad su poražene, pametne mašine su zabranjene u svetu ljudi. Netom posle rata, osniva se sestrinstvo Bene Gesserit, s ciljem da utiče na buduće događaje i tako spreči nove razorne ratove. Članice sestrinstva – koje je više škola pa ih je možda pravilnije zvati pitomicama, tim pre što se uče i borilačkim veštinama – sakupljaju genetski materijal vladarskih porodica i vežbaju da prepoznaju laž. I jedno i drugo služi im da utiču na oblikovanje sveta (svet je ovde univerzum, što je danak bespotrebnom držanju za sf). Prepoznavanje laži preporučuje ih za savetnice vladara. Kao savetnice vladara imaju priliku da pletu spletke (slabe i jačaju vladarske kuće) i spajaju aristokratske porodice brakovima čija je svrha ukrštanje najboljeg genetskog materijala.
Koliko god nam se ciljevi reda činili poželjnim i prihvatljivim, osnova sa koje Bene Gesserit kreće u njihovo ostvarenje krajnje je sumnjiva – od eugeničkih do prikrivenih fašističkih ideja, preko otvorenog prezira prema narodu, to jest običnim ljudima (bez posebnih moći). Autorke serije bile su pametne (ipak je preveliko intelektualno nasleđe iza njih, da bi ga tek tako zanemarile) da već same redovnice učine dovoljno refleksivnim da artikulišu kritiku svog reda (recimo – da je sestrinstvo važnije od svake sestre ponaosob). Pored toga, takav red daje dovoljno razloga da mu se suprotstavi. Drugim rečima, protivnici reda dobro su motivisani manjkavostima i sumnjivim vrednostima samog sestrinstva. Konačno, redu se suprotstavljaju i sami vladari, jer vide da im je sloboda ograničena uticajem Bene Gesserit. U tom trouglu – vladari, sestrinstvo, pobunjenici (i protiv reda i protiv vladara tirana) – razvija se priča „Proročanstva“.
Do sad smo videli dve epizode, i ako je suditi po preokretima u priči u samo tih prvih 120 minuta, onda bi u preostale četiri epizode mogli da se nadamo u najmanju ruku zanimljivom raspletu. Naravno, ako pretpostavimo da autorke nisu glavne narativne adute potrošile u prve dve epizode. A reklo bi se da im treba pokloniti poverenje, jer su, recimo, likove izgradile tako vešto da nijedan nije ni sasvim pozitivan ni potpuno negativan, što gledaoca ostavlja u svojevrsnom vakuumu jer nema za koga da se veže – što je verovatna pozicija i samih podanika fikcionalnog sveta Dine.
U prvim prikazima serije, posebno se ističe da su mahom svi glavni likovi u priči – žene. Što je opet autoru osvrta dovoljno da izvede zaključak o feminističkoj nastrojenosti serije protiv pogubnog patrijarhata. I da onda kaže kako je taj feminizam ipak suptilniji od jednostavnog prikazivanja muškaraca kao vođa sklonih ratu i razaranju, dok su žene, eto, potpuno usredsređene na postizanje i čuvanje mira. To naprosto nije tačno. Žene su u seriji jednako surove, krvoločne i razorne kao i muškarci. Ako i ima nekog feminizma u seriji (a meni se čini da nema, jer feministički angažman se ne može svesti na prebrojavanje muških i ženskih likova: uzmimo „Igre prestola“ kao dobar primer za to i zaključimo da je epska fantastika nekako uglavnom ostala imuna na feminizam; jedna Ursula Le Guin nije dovoljna), onda bi to bilo jasno pokazivanje u kojoj su meri muškarci i žene slični ili isti jednom kada se upuste u borbu za moć.
Da zaključimo, serija se drži na dobro sklopljenoj priči i pametno postavljenim likovima koji svi odreda žude za moći. Vizuelno, ona se sasvim oslanja na rešenja iz Villeneuveovih filmova (recimo, veliki zatvoreni prostori u kojima ljudi izgledaju prenaglašeno sitno, te srednjovekovni zamkovi na koje sleću kabasti svemirski brodovi), što nije loše. Na čelu s odličnom Emily Watson u glavnoj ulozi majke reda, glumci rade sasvim pristojan posao. Ako je suditi po prve dve epizode, to je onda i sve što možemo očekivati od „Proročanstva“.
***
Domaćeg gledaoca serije ne bi trebalo da zavara što Bene Gesserit čine isključivo žene. Umesto toga, neka se usredsredi na vrednosti koje taj red zagovara i realizuje. Sličnosti između realnog domaćeg bratstva čije zločine gledamo iz dana u dan i fikcionalnog sestrinstva očigledne su. Tobože u ime mira, sestre ne samo da izazivaju sukobe i krvoprolića, nego se i međusobno tamane. Svaki pokušaj da opravdaju svoju surovost navodnim zalaganjem za mir (čitaj – napredak, dobrobit, blagostanje), pada pred beskrupuloznošću koju demonstriraju. Naprosto se ne može istovremeno zagovarati mir i fašizam. Mir u toj kombinaciji nužno otpada kao laž. To važi za sestrinstvo u fikciji, kao i za bratstvo na vlasti u ovdašnjoj sumornoj („Jedan narod, jedna Srbija“) realnosti.
Peščanik.net, 29.11.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nova igra u gradu - 10/12/2024
- Studentska posla - 06/12/2024
- Škola na ulici - 03/12/2024
