Igra prestola
Igra prestola

Ako je i bilo dobrih, premda do pucanja nategnutih, razloga da se autorima „Igre prestola“ progleda kroz prste za „Dugu noć“, treću epizodu osme, završne sezone serije – peta epizoda „Zvona“ brutalno je ukinula prostor za bilo kakvo opravdanje očajnih narativnih rešenja za završetak priče. Nije stvar samo u tome što „Zvona“ sama po sebi ne mogu da se drže kao smislena pripovedna celina – reč je naprosto o bezmalo nasumičnom nizanju sekvenci razaranja i ubijanja – problem je mnogo veći od toga: ta epizoda ruši temelje čitave serije.

I opet, ne samo da ih ruši kada posmatramo pojedinačne – kako se s vremenom iskristalisalo – glavne karaktere: kako one koji su milošću autora ostali unutar svojih već ocrtanih psiholoških profila, što ih u dramatično izmenjenim okolnostima zapravo ne čini koherentnim nego zamrznutim, bez mogućnosti da prikladno odgovore na nove izazove (Jon Snow i Arya pre svih); tako i one, njih posebno, koji su pali u nemilost manjkave kreatorske imaginacije, poput nesrećne Daenerys, za koju Benioff i Weiss nisu smislili ništa pametnije od toga da je naprave ludom, e sad da li zbog loših nasleđenih gena Targaryena ili zbog ubijene drugarice Missandei (nešto što bi možda trebalo da nas podseti na razornu srdžbu Ahilejevu zbog Patroklove pogibije), ostalo je pak nejasno, jer se autorski par nije ni potrudio niti je dao vremena da se to objasni, razume i prihvati.

Pored uništenih karaktera, dakle, razbijena je i sama priča. Jedan jedini zmaj bio je dovoljan da se u prah smrvi utvrđeni grad koji je uspešno odolevao u svih prethodnih sedam sezona. Ako je taj jedan zmaj dovoljan, šta je Daenerys čekala do pred kraj osme sezone, tim pre što je ranije imala čak tri zmaja? I kad već brojimo zmajeve, dva su pala relativno lako na bojnom polju, oba na isti način, dok je treći uspešno i reklo bi se nepodnošljivo lako izbegao istu smrt u „Zvonima“. To što će u trenutku beznađa, kada je bitku već izgubila, Cersei reći da je tek jedna dobro naciljana masivna strela dovoljna da se odbrana grada reši zmaja, svodi čitav zaplet na banalnu pripovedačku poštapalicu – ovaj put nisu imali sreće.

A ako se čitav zaplet svede na jednog zmaja i manjak sreće, onda se sve ono pažljivo zidanje saveza i prijateljstava pokazuje kao beznačajno. Sva planiranja, odugovlačenja ili preventivna delovanja postaju budalasta, ako se treba uzdati u sreću jedne (ne)precizno odapete strele i jednog ljutog zmaja. Drugim rečima, umesto svih osam sezona, moglo nam se odmah reći – nemojte gubiti vreme, zmaj će na kraju sve da ih spali.

Dobro, ne baš sve. Ostalo je da vidimo šta će u poslednjoj epizodi biti sa Daenerys, Jonom i Aryom. To jest, čitava priča sad je spala na to ko će ubiti Majku zmajeva Daenerys – Jon ili Arya. Pošto je zaplet u „Igri prestola“ već neko vreme i stvar za kladionice, upustimo se u pogađanje i recimo da će to biti Jon. Na jedan negativan način, zadivljujuće je u kojoj su meri Benioff i Weiss obesmislili ponašanje svog ipak glavnog (da ne kažemo, najglavnijeg) junaka u poslednjoj sezoni. Od osobe koja je aktivno oblikovala i sebe i svoju okolinu, Jon je postao pasivni posmatrač, nemoćan da utiče na bilo šta. Sve što je on u stanju da uradi u poslednjih par epizoda jeste da ide uokolo i tupavo ponavlja kako (slepo) voli Daenerys. Pesnička pravda, a i narativna logike, zahtevale bi da na samom kraju on bude taj koji će kazniti (smrću) Daenerys za hibris iz „Zvona“. Time bi platio za svoje odsustvo iz priče (zbog zaljubljenosti), ali bi na samom kraju povratio i svoju poziciju aktivnog delatnika na kome stoji čitav pogon priče.

S druge strana, Arya je već obavila jedno veliko ubistvo – dva bi bila previše čak i za nju, savršeno obučenu mašinu za ubijanje. Da će Arya prestati da bude ubica i ponovo postati (da li baš obična?) devojčica autori su nam nagovestili simboličnom montažom sekvenci Aryinog bauljanja kroz spaljeni grad i borbe na život i smrt između Aryinog prijatelja i zaštitnika Psa i njegovog velikog brata na strani zla. U mitskoj strukturi sveta iz „Igre prestola“, Pas i njegov brat su opcije koje stoje pred Aryom, ako ona ostane privržena svom pogubnom zanatu. To što su obojica nestali, uništivši jedan drugog, simbolično oslobađa Aryu. Vatra grada u plamenu pročistila je Aryu. Kada je gledamo kako ustaje i briše pepeo sa lica – mi vidimo novu Aryu, koja verovatno više neće ubijati.

Naravno, to da će Daenerys biti ubijena, samo nagađamo. Benioff i Weiss, uostalom kao i sam George R.R. Martin, dokazano su nepredvidljivi – ne samo zato što vole da iznevere očekivanja publike, već, sada se ispostavlja, i zato što nisu odviše promišljeni i imaginativni. Ali, i da Daenerys ostane živa, šteta je već napravljena. U svetu priče ona je simbolično stajala kao otelovljenje i glas obespravljenih – kao obećanje i realizacija slobode potlačenih. U nekim prethodnim bitkama, ona je gradove osvajala upravo takvim obećanjima, a ljudi su joj posle pobeda ostajali privrženi jer bi svoja obećanja i ispunila. Čitavo to emancipatorsko pregnuće – kako i dolikuje žanru: epskih razmera – u „Zvonima“ se doslovno srušilo u prah i pepeo. Kao da su Benioff i Weiss hteli da nam kažu da se svaka revolucija (pa i ona emancipatorska) mora završiti u razaranju i krvoproliću. S druge strane, to je ipak jedna dosledno konzervativna poruka, upravo onakva kakva i dolikuje konzervativnom žanru epske fantastike. Autori „Igre prestola“ obećavali su više od toga, ali žanr ih je na kraju ipak savladao.

Peščanik.net, 14.05.2019.

Srodni linkovi:

Slavoj Žižek – Strah od revolucije i žena

Dejan Ilić – Zašto je Daenerys morala da ode?

Dejan Ilić – Malo ih je palo?

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)