Egzotični socijalistički fenomen “priredbe” kojom se nešto slavi je ostao živ u Sloveniji i Srbiji, u Sloveniji čak redovno za važne datume u istoriji. To je ona neobična pojava kada se samo pozvani uljudno guraju u prvim redovima, a ostali čekaju da bace ozbiljan pogled u prolazeću kameru, dok na sceni neki smrtno ozbiljni državni klovnovi jecaju o nekadašnjim patnjama domovine i njenoj današnjoj sreći, u krevetu sa narodom koji je najviše voli i najredovnije bije. Bila bih sklona da to povežem sa takođe specifično srpskim i slovenačkim opisivanjem sopstvenog kolektiva sa kao negativnim prizvukom: Srbi su kao ludi, a Slovenci kao zatvoreni i puni zavisti, pa se onda u zadovoljstvu pričanja otkrije da i jedni i drugi obožavaju te svoje izmišljene osobine, i stavljaju ih kao glavni začin u klin-čorbu nacionalizma. Od stereotipa do priredbe je jedan korak, nazvan državna potpora. Gledano sa zgarišta državne proslave osamostaljivanja od petka 22. 6. tekuće godine, dobra nada je svakako to što slične proslave više neće biti mogućne. Više nikada naime nećemo imati slatku privilegiju da nam na pamet ne padne da takve priredbe uopšte gledamo, kako u prirodi tako i u TV prenosu. Gledano drugačije, na programu uglavnom ostaje još “kristalna noć”. Komentatori i kolumnisti su u Sloveniji savršeno analitički rastrgli proslavu, spasavajući razum mnogima – bar među onima koji čitaju. I šta se zapravo desilo?
Prvo je osoba poznata kao super-ministar (kultura, prosveta, nauka i sport) proglasila da ovogodišnja proslava dana osamostaljivanja neće imati scenario, režisera i izvođače, nego da će nastupiti oni koji hoće da to rade besplatno, jer patriotski čin može samo pomoći njihovoj promociji. Logično, i ne najgore, javile su se folklorne grupe. To treba razumeti u istorijskome kontekstu priredbi u Sloveniji, u kojem je bilo sasvim zabavnih citata avangarde sa početka veka, kao i parodije pripremanja priredbe: recesija=regresija, bato. Zatim je opštevažeći poziv nosiocima zastava svih prošlih pokreta otpora (stalni deo svih priredbi, i ne mnogo enervantan – oni pronesu zastave, stanu i na kraju odu) ukinut onima koji su socijalistički ili uopšte levo “indeksirani”. To je pre proslave razbudilo strasti. Priredba je započeta nacionalnom himnom, odnosno sedmom strofom Prešernove Zdravice, koja je određena za izvođenje Ustavom. Razređena publika je ustala, a zatim je objavljeno da je to vežba, pa je izvedena “prava” himna, kako to desnica već duže vremena pokušava da ozakoni, u kojoj se sa malo izmenjenim redom prvo peva o bogu i Slovencima, a onda o drugima i susedima. Diplomatski kor i druga ugledna publika su se dizali dva puta, kako je smislio nepostojeći režiser, sa očitim ciljem da ih zavitlava. Humor tipa popišam-ti-se-u-čizmu: paralela? Recimo pijani Handke koji otvara Sajam knjiga u Beogradu.
Malo su dakle deložirani stihovi Prešerna, ali ko mu je kriv: kako je to lepo objasnio jedan od nekadašnjih ministara kulture na državnoj TV minut pred prenosom, “mi Slovenci” se suviše obaziremo na druge, umesto da se bavimo sami sobom. Nadam se da je do ove tačke termin prostaštvo iz naslova potpuno opravdan. No ima još. Na proslavi obično govori samo predsednik države, ta tradicija se prekinula samo 2007, kada je već ozbiljno bolesni Drnovšek odbio da ima bilo kakve kontakte sa tadašnjim premijerom Janšom. Sadašnji predsednik Türk je u svome govoru pomenuo nepotrebna deljenja i odredio ih kao neodgovorna, sve u besprekornom retoričkom pakovanju. A onda je glumac-moderator priredbe (volonter?) pročitao sa ceduljice tekst u kojem je polemisao sa predsednikom države. I tako smo došli do Otkrovenja prostaštva: ne mogu se narodu predstavljati simboli (petokraka zvezda, pa još crvena) pod kojima je napadan od strane JNA; partizani su u istome paketu. Narodu se smeju prikazivati samo krstovi, pravi, pravougaoni, oni malo drugačije pravougaono zavrnuti. A i krajnje je vreme da narod shvati kako je Jugoslavija bila najgora država pod kojom su Slovenci grcali i krv štrcali. Doživljaj je narednoga dana zaokružio premijer Janša, izjavom kako su svi u vladi hteli da on govori, a on, eto, iz plemenitosti ponudio da govor drži predsednik države, koji je tu priliku iskoristio da provocira narod: to smatra svojom greškom u organizovanju proslave. Ako ništa drugo, sad znamo ko je režiser i čiji je tekst klovn čitao. Folklorne grupe, koje su neki pokušali da oslobode odgovornosti, nažalost istu uveliko dele: prvo, treba im takva promocija, drugo, prikazuju državu kao zabitu selendru u kojoj je vriskanje zamenilo verbalnost. Prostački program ne bi bio potpun bez njihovog učešća.
U drugim svetovima bi cela ova stvar mogla izgledati kao neizbežna balega u zelenoj travi, zabavan kiks (za onoga ko zgazi), ukratko nešto ne mnogo ozbiljno. Stvari su međutim neuporedivo ozbiljnije nad tim nivoom. Dva dana docnije, sud u Strazburu je doneo presudu po kojoj je država Slovenija kriva za izbris nekih 25.000 jugoslovenskih građana svih etničkih grupa, pa i slovenačkog porekla, početkom devedesetih godina prošlog veka. Novčana nadoknada je okvirno postavljena na 20.000 EUR-a – što ne znači da u pojedinačnom uređivanju ne može biti i mnogo viša. Mogućnih preživelih korisnika danas ima oko 13.000, dakle da kažemo 260,000.000 EUR-a. Ukidanjem privilegija i sečenjem prihoda porodilja, male dece i penzionera, država je uspela da uštedi nekih tridesetak miliona. Razbesnelo prostaštvo u ovome slučaju nudi jedino i konačno rešenje.
Peščanik.net, 30.06.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Pretakanje cenzure - 28/03/2023
- Još smo disali danas - 18/03/2023
- Laibach, Evrovizija i Kijev - 11/03/2023
