Novi saziv Skupštine, pun starih poznanika, počeo je manje slavodobitno od onog iz 2012. pod doktorskim predsedavanjem Nebojše Stefanovića. Tad je svečano usvojen zakon o amnestiji, te su amnestirani krenuli da brzometno završavaju univerzitetske (?) studije, postaju poslovni ljudi, sklapaju sporazume sa stafom Zagorke Dolovac o krivicama počinjenim u mračnom žutom dobu, koje samim tim prestaju krivice biti, uopšte, počeli su da se legalizuju, legitimizuju, da bi danas činili (para)političku elitu Vučićevog Novog doba.
Sad je počelo skromno, jednim malim amandmanom na Zakon o ministarstvima koji je tek preskočio skupštinski Odbor za pravosuđe. Usvojen je predlog da se Ministarstvo pravde oslobodi nadljudskog zadatka objavljivanja presuda Evropskog suda za ljudska prava i mučnog praćenja izvršenja, a u stvarnosti neizvršenja tih presuda. Koje pada na teret države.
U pravu je važno tzv. istorijsko tumačenje, pa ću se pozabaviti najpre recentnom istorijom.
Autorica amandmanske umotvorine, Jelena Žaric Kovačević (članica SNS), pominjana je (Danas, Južne vesti) kao moguća kandidatkinja za ministarku pravde, bez prevelikih šansi. Njena motivacija da se istakne upravo na ovaj način nije poznata. Da li je u pitanju sitna pakost usled neispunjenih očekivanja, ili, pak, partijski zadatak da se budućoj ministarki Maji Popović olakša posao najavljene udarničke „borbe protiv mafije“? Za sad, bez odgovora.
Ali naknadno objašnjenje autorice ostaje jedan od dragulja pravničke misli. Izjavila je da je njen amandman „tehničke prirode“, sa obrazloženjem da Skupština o njemu tek treba da se izjasni. A ako/kad ga Skupština prihvati (što je redovna sudbina i namena amandmana, naročito kad ih predloži neko iz vladajuće stranke), bezazlena „tehnička priroda“ će prerasti u zakon. Tako da suvislog objašnjenja nema. Izuzev ako se shvati kao nešto poput cirkulacije mozgova one koja razume da tek treba da razume. Što za autoricu amandmana kao pripadnicu SNS i treba da bude zvezda vodilja. Odborom za pravosuđe predsedavao je i predsedavaće ovdašnji Buffalo Bill, zaštićen, za sada, od krivičnog progona zbog bakljada po gradskim krovovima. Buffalo, bez šarma onog originalnog lovca na bizone. Bez vidljive njegove muskete koju je zvao Lukrecija Bordžija, ali sa ne malim brojem kandidata/kandidatkinja za buduće otrovne laži. Buffalo, bez mnogo toga neophodnog za promišljanje i razmatranje.
Pojava i sadržina ovog, malo je reći opskurnog amandmana, koincidira sa ocenom Evropske komisije da je zakonski osnov ljudskih prava manje više dobar, ali da se ili ne primenjuje ili se, pak, primenjuje diskriminatorski. Sad više ni taj neće biti tako dobar u nekom budućem izveštaju. Sadržina amandmana suprotna je Ustavu Srbije, koji u čl. 18. st. 3. obavezuje sve da tumače odredbe Ustava o ljudskim pravima u interesu demokratskog društva i u skladu sa tumačenjima institucija koje nadziru sprovođenje međunarodnih standarda ljudskih prava. Jedna od takvih institucija je Evropski sud za ljudska prava. Taj Sud je institucija Saveta Evrope. Srbija je članica Saveta Evrope od 2004. Da bismo svi znali za ta tumačenja, moramo ih negde pročitati na jeziku kojim govori i piše većina građana Srbije.
Ali, kako reče neki Glišić, visoko pozicioniran u SNS – kakva demokratija, šta je to, do đavola demokratija. Kakav Ustav, pa on je usvojen još pre nove ere, pre bogojavljenja Aleksandrovog među Srbe.
Ako stvar ostane na prvom amandmanu autorice i pripadnice Žarić Kovačević, za objavljivanje i praćenje izvršenja presuda Evropskog suda za ljudska prava neće biti nadležan niko. Govorka se, doduše, da bi taj posao moglo dobiti Državno pravobranilaštvo. Govorkanje neće pomoći ako se ovakva jedna nadležnost ne ozakoni. Ako to ne postane deo bilo kog zakona, čitav, decenijama građen sistem sudskog tumačenja Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda za Srbiju će biti isto što i tursko groblje. Tek da se prođe pored. Pravo na pristup sudu, zabrana smrtne kazne, zabrana torture, mučenja i nečovečnog postupanja, zabrana diskriminacije, pravo na mirno uživanje imovine, u koju spadaju i penzije – pored toga ćemo samo nehajno proći. Ali zato Srbija ima Simu Spasića, Aleksandra Martinovića, Marijana Rističevića i biser nad biserima, predsednikovog odličnog novinara Vučićevića. Šta će nama pravna civilizacija kad imamo Siminu. Civilizaciju.
Ne mora oduzeti posao raditi Ministarstvo pravde. Pogotovo ne pod rukom ministarke senzibilizovane za zaštitu ljudskih prava u BIA. Ne mora ni Državno pravobranilaštvo, specijalizovano za zaštitu imovinskih prava države. Ali neko bi morao čak i u kakvoj takvoj državi. U ovoj našoj važi pretpostavka opšte nadležnosti predsednika Republike, pa ako nema kog drugog, hajde on, osobiti ljubitelj naših ljudskih prava. Iako imamo, ili možda nemamo, ali plaćamo – Ustavni sud, Vrhovni kasacioni sud, nekoliko državnih pravnih fakulteta i instituta.
Peščanik.net, 28.10.2020.
REFORMA PRAVOSUĐA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)
- Nasledni krunski svedok - 03/02/2024
- Zakon i topuz - 17/12/2023
- „… a vi znate šta to znači…“ - 05/10/2023
