Foto: Pinterest
Foto: Pinterest

Četnički vojvoda Toma N. je predsednik laičke i sekularne republike i Srbija ima ustav – no on diže crkvu u Bajčetini i imanje joj daje.

Ako je vojvoda religiozan to je nesporno pravo, ali kao predsednik republike da daje metoh – to ide uz crkvu ili manastir – to je nešto drugo i on bi morao to znati. Ovako je prvi predsednik republike koji diže crkvu i tog u svetu nema. Uostalom, vojvoda vuče neke čudne poteze koji zbunjuju javnost. Nedavno je bio na podvorenju – to je stara reč našeg jezika za audijenciju – kod sveruskog velmože V. Putina i bacao drvlje i kamenje na vladu premijera Dačića, kome je dao mandat za sastav njen. Kao i patrijarsi naš i moskovski Kiril, on je optužio vladu – oni su to učinili u julu ove godine – da donosi zaključke „koje ne može da primeni i da ne vodi računa o interesima ruskog partnera“. Vlada se tim povodom nije smela ni oglasiti, makar nekim saopštenjem.

Neobično – i sada crkva i uz nju metoh i malo ko je siguran kako će vojvoda crkvu dići, jer predsednička plata nije baš neko bogatstvo.

„Niko ne zna kakvi su odnosi generala De Gola s bogom“, pisao je francuski pisac F. Morijak, inače vrli katolik. I Sam De Gol nije o tome ni u jednoj prilici rekao ni reči. Niti je dizao crkve kao predsednik francuske pete republike. Ovo s vojvodom Tomom na čelu republike postaje sve više zbunjujuće. A vojvoda je poznat po jednoj sintagmi koja je zbunila i domaće i strane stručnjake religijskih problema. Kazao je nedavno i ovo: „Simfonija u sekularizmu“ i niko nije umeo da protumači šta je to. U sabranim delima Maxa Webera – od kojih se Gospodar Vučić ne rastaje – nema ni pomena o nečem sličnom, a nema ni kod starog J. Habermasa. Sve smo pročitali i ništa našli nismo. Simfonija je učenje iz IV veka cara Justinijana o stapanju crkve i države, a sekularizam je stanje tek poslednjih dvesta godina – pa mu to dođe kao ono „drveno gvožđe“ koje pominje i Hegel. Ali šta je tu je i vojvoda diže crkve i određuje im metohe. Zbunjuje ali liči na naše prilike u kojima nema toga što moguće nije. Problem je prepoznala SPC, a posebno vladika šumadijski Jovan koji je uz kamen temeljac položio i česticu moštiju kako kanoni nalažu. „To je prvi predsednik republike“, kazao je vladika, „koji crkvu diže i svrstava se u red vladara Srbije koji su crkve gradili“. To je tačno. Ali nije jasno da li je time vojvoda svrstan među Nemanjiće i postao simbolično član „svetorodne loze Nemanjića“ koji su svi proglašeni svetima, i stoje u crkvenom ikonostasu, i u nacionalnom naravno. Vojvoda je dakle ktitor i kada crkva bude oslikana i freskama ukrašena on će biti tu, i na ploči i u ikonostasu. Uz njega mora biti i „podružje jego“ kako se u našem starom jeziku oslovljava supruga vladara. Ovde se otvaraju mnogi problemi i to veoma ozbiljni. U ikonostasu je i kralj Milutin i to s kraljicom Simonidom – to je onaj bludnik što je unakazio petogodišnju devojčicu, koju su mu Grci morali dati za ženu jer je bio osvojio sever Grčke. Mučno je to i pominjati i grozno – ko hoće da zna neka čita Ruvarca ili novije istoričare – a mi nećemo o tome. Grozno je i sumanuto. U životu vojvode Tome koji je ratovao i titulu vojvode stekao toga nema – svega ima ali toga nema. On iz drugih razloga hoće da uhvati mesto duši – uglavnom iz političkih razloga. Kada crkva bude završena ona će biti u sastavu eparhije žičke, ali ktitor i darodavac metoha je vojvoda Toma sa suprugom Dragicom. Nije jasno da li će ga u liturgiji pominjati kao vladara, posebno u jekteniji prazničnoj kada se imenom i prezimenom pominju članovi vladalačkog doma – tražio je to i takozvani princ Aleksandar ali je patrijarh Pavle bio odlučan: „Zaboga ljudi, kakav dom vladalački – mi živimo u republici“.

Sve su to ozbiljna pitanja sa kojima se u novinama koliko vidimo novinari baš ne snalaze – zbunjena je i laička i crkvena javnost.

Kod Nemanjića se to znalo, ko podiže i šta mu je cilj i to je narodni pevač dobro shvatio – vladar diže crkvu:

Da se njemu poje leturđija
Onog svjeta kao i ovoga.

U slučaju vojvode Tome N. malo je toga jasno, a najmanje ko će plaćati gradnju i službu u crkvi. Oni koji znaju da će to biti poreski obveznici Srbije, ćute. A šta ćemo raditi ako i drugi počnu da dižu crkve, pa ako se na to odluči i sam Gospodar Vučić-Weber, to niko još ne zna. Ako bi i Vučić to počeo, sve bi bilo jasnije ali – on je učenik kako sam kaže naučnika koji su za sekularizam bez začina državno-crkvene simfonije. U Srbiji danas sve od jednog zavisi, umesto da On od svih zavisi, svih građana, ali Srbija je ne samo nedovršeno društvo nego i nedovršena država. Kada se budu oglasila zvona s Tomine crkve u Bajčetini biće jasno da i režim i crkva imaju svoj agitprop, i da tu ustanovu nisu izmislili komunisti.

A dokle će to tako videćemo – za sada vidimo samo svog boga a tako nam i treba.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 09.11.2013.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)