Premijer je u svome prvom obraćanju više opominjao i pretio nego obećavao. Očekivanja građanstva, bez obzira na hipokriziju političkih opredeljenja, ponovo su sahranjena u patetičnoj kosovskoj mitomaniji i kontinuitetu tajkunizacije, partijske feudalizacije i socijalne demagogije. U izvesnom smislu, iskušenja tranzicione Srbije predstavljena su težim od onih s kojima je ona zaista u stanju da se izbori, da bi se za njeno ozdravljenje propisali lekovi čije je trajanje isteklo u godini pada Berlinskog zida. Pogrešna dijagnoza obično nameće pogrešnu terapiju. Da li je premijer Đinđić ubijen da bi Srbija i u razdoblju koje predstoji tonula u močvaru neokomunizma? U kojoj je centralni komitet smešten u kabinetu premijera, a ostatak vladajuće elite udobno razmešten u socijalističkom savezu tajkuna, Crkve i svih koji u davljenju Srbije ipak pronalaze sopstveno mesto i lični profit.
Kosovski mit i nazdor nad službama koje su podrška uhođenju, ucenama, korupciji, pljački i zločinu potiskuju, kao prioriteti, budućnost u evropskim integracijama. Nije ponuđena uverljiva alternativa evropskom putu, koja bi donela stabilnost institucija i opšte blagostanje. Podrazumeva se dominacija staleža tranzicionih predatora i njihovih neposrednih žrtvi, koje sa svojim suicidalnim političkim uverenjima nastavljaju da tavore na prostranoj socijalnoj osnovici.
Evropeizacija podrazumeva suočavanje s prošlošću. S nedavnim zločinima čiji su počinioci rehabilitovani u nadziranom javnom diskursu i u stvarnoj politici prethodne vlade. Zločinima proisteklim iz karaktera prethodnog režima koji je tokom građanskog rata, socijalističke revolucije i jednopartijske vladavine počinio nasilje, kakvo su i evropske institucije smestile u kontekst totalitarizma. Jedino su razmere komunizma, u tom smislu, u poređenju s fašizmom i nacizmom, u vremenskom, prostornom i krivičnom smislu, neuporedive. Ali kontinuitet tekuće vlasti sa autoritarnim režimom ne ostavlja mesto antikomunističkoj histeriji, budući da je antikomunizam anahron u onoj meri u kojoj je prevaziđen obnovljeni neopopulizam. Srbiji su, drugim rečima, potrebna brza i jednostavna rešenja za kojima su posegle sve uspešne tranzicione vlade koje nisu smatrale da raspolažu neograničenim resursima, od kojih je vreme nekad od presudne važnosti.
Da li je potrebno ponoviti da je Srbija neka vrsta evropske crne rupe, ne samo u kontekstu zaustavljenih evropskih integracija. Ne može se ovladati budućim vremenom ukoliko se isto ne učini s prošlim. Nejasni i nelogični svojinski odnosi dopustili su nacionalizmima da, suprotno opštem interesu, razore jugoslovensku zajednicu. Srbiju kao političku, idejnu i kulturnu zajednicu razdiru svi politički anahronizmi, koje dubinski prožima svojinska neravnoteža, opterećena istorijskim nasiljem. Javna debata o restituciji, koja je pokrenuta i na očekivanjima da će nova vlada obnoviti reformsku politiku, već je ukazala na važnost onog suočavanja s prošlošću koje će omogućiti imovinsku redistribuciju koja bi trebalo da prevaziđe moralni kontekst ispravljanja starih nepravdi. Uspešni primeri istočnoevropske tranzicije obesmislili su primedbe da se tokovi istorije, istekli pre više od pola stoleća, mogu vratiti unazad. I ako se restitucija svede na jedan od tehničkih tranzicionih zadataka, oslobađajući se svoje etičke platforme, Srbija će se pokazati sposobnom da načini ogroman iskorak u samooslobađanju, pošto se preispita sama sa sobom. U tom smislu, restitucija nije samo jedan od oblika privatizacije. Ona je prevalila jasan, gotovo linearan put od sovjetizacije u kojoj je, u drugoj Jugoslaviji, Srbija imala lidersku ulogu, do ubistva Srebrenice i zatrpavanja sopstvene evropske budućnosti.
Zoran Đinđić je sredinom devedesetih, usred mahnitanja autoritarnog režima, izneo svoju viziju narodnog kapitalizma. I tada je, u njegovoj percepciji, Srbiju davila dihotomija bogate države i siromašnog građanstva. Tajkunizacija i konsolidacija zločinačkog režima sputavali su, potom, tranziciona nastojanja njegove vlade. Političko i socijalno partnerstvo sa srednjim slojem presečeni su njegovim ubistvom. Da bi istorijska uloga premijera Đinđića bila osporena u hramu čijem je dovršenju on najviše doprineo, u instituciji kojoj je, umesto građanstvu, njena feudalna bogatstva vraćao režim koji je od društva u celini stvorio kolektivni socijalni slučaj.
Da li je novi premijer, u svome prvom obraćanju, zaboravio da su evropeizacija Srbije i Kosova, bez obzira na budući državni status, njihov povratak u jedinstvenu institucionalnu celinu? Da je restitucija, koju zahteva na Kosovu, obaveza koja očekuje Srbiju u celini? Da je budućnost obrazovanja samo ona evropska (ona koju je jedva prihvatio njegov prethodni kabinet), ali da ona podrazumeva obeštećenje Univerziteta? I ako je nekad davno, citirajući Pekića, premijer isticao da su mu jednako važni nacija i demokratija, da li je ta nacija samo skupina utvara lišenih ljudskih potreba, i na kojim će stvarnim osnovama počivati stubovi njegove političke vizije ako su građanska prava, koja u tekućoj epohi podrazumevaju lično blagostanje i izgledan, brz prosperitet, privilegija odabranih?
Danas, 22.05.2007.
Peščanik.net, 21.05.2007.
