Zvanična kosovska politika je magla koju niko nije spreman da kupi. Ali je srpska vlada donela odluku da, protivno zakonu, NIS preda ruskoj kompaniji Gasprom. Pri tom razlika između prodajne i stvarne cene kompanije nije jedina šteta, i verovatno je manja od one, dugoročne, koja je i politička i kulturna, ne samo ekonomska.

Premijer i ministar energetike sve otvorenije se kvalifikuju kao zastupnici ruske nomenklature u Srbiji, a njihova bahata retorika otkriva očekivanje da će institucije, koje su u međuvremenu prilagodili poslednjoj velikoj pljački i vazalnom odnosu prema Moskvi, u dugom toku vremena ostati uzdržane.

Privatizacija NIS-a je samo jedna od etapa unutrašnje i spoljne politike aktivirane 12. marta. Odluka vlade o prodaji NIS-a nije samo klasičan državni kriminal karakterističan za traljave i prljave tranzicije. Mada su veoma ozbiljne napomene ekonomskog novinara Miše Brkića koji je podsetio da se ne može “javnim dobrom tajno trgovati, pa makar to radili premijer i njegovi najbliži saradnici”. I da će, ako se NIS proda “u četiri oka” i “ispod ruke”, “između nekoliko srpskih ministara i nekoliko direktora Gasproma”, biti očigledno da se sve odigralo i mimo zakona i uz orgomne provizije. Kosovo je ionako najskuplja srpska reč i kao takva najskuplja magla na svetu.

Nezakonita privatizacija NIS-a nije samo dobar posao za premijera i njegove saradnike. Ona je jedan u nizu malih državnih udara kojima je Koštunica, preuzimajući poluge Miloševićevog režima, uključujući institucije, za sebe pribavljao i onu vlast za koju nije dobio demokratski mandat. Prvi od tih udara izveo je 6. oktobra 2000. kad je, pod pokroviteljstvom Putinovog izaslanika Igora Ivanova, postigao politički dogovor s Miloševićem, Pavkovićem, Tomićem i Bulatovićem. Koji je potom realizovao protivljenjem hapšenju, potom i izručenju Miloševića Haškom tribunalu, tajanstvenom ulogom u događajima koji su pratili ubistvo Momira Gavrilovića, podrškom pobuni Crvenih beretki, da bi usledio 12. mart. I nezaknita prodaja NIS-a biće jedan u nizu malih državnih udara. A ključni, istorijski prevrat, upravo je tekuće, palanački razmetljivo, odustajanje od nastavka procesa pridruživanja Srbije Evropskoj uniji.

U takvom kontekstu, NIS verovatno nije jedina cena koju premijer plaća, ne ruskoj solidarnosti sa srpskom politikom prema Kosovu, koja je sve prozirnija magla, nego, upravo, političkoj podršci primeni ruskog autoritarnog modela kojim se Srbija vraća u svoju najsramniju prošlost.

Putinizacija Srbije ne odnosi se na njenu gasifikaciju. Ona označava suprotno kretanje od procesa koji su Srbiji najpotrebniji, od denacionalizacije, denacifikacije, demilitarizacije i decentralizacije. Učešće ruskih državnih i privatnih oligarha, bezobzirnog pljačkaškog sloja lišenog svake empatije prema sopstvenom propalom društvu, srpsku privredu vezuje za rusku, i, ponovo, za sopstvenu državu. (Na isti način je EU dopustila da se preterano osloni na ruske energente, a SAD na naftne izvore zemalja koje generišu islamistički populizam i terorizam, uključujući Saudijsku Arabiju.) Isto tako, putinizacija privredne i imovinske strukture Srbiju odvraća od denacionalizacije i restitucije kao procesa koji su vezani za oporavak građanskog društva , i za potrebno suočavanje s daljom i bližom totalitarnom prošlosti. Ruski mit je nova platforma glorifikacije ratnih zločinaca i zločinačke politike koja će se, u nemogućnosti da se ponovo prenosi u susedstvo, usmeravati na samo srpsko društvo. Slavjanofilski rasizam postaće ideološka osnova militarizma koji će se razvijati u frustracijama uskog kruga male, musave gubernije, izolovane od svojih suseda i razvijenog sveta. Putinovski državni centralizam poslužiće kao jedan od stubova neslobode. Prilagođeni najprljavijim mehanizmima zvanične politike, mediji su već putinizirani.

Ali letimičan pogled na kartu EU otkriva još jednu istinu, koja je manje tmurna, da se Srbija geografski, prostorno probližava jezgru civilizacije. Brisel je u tom smislu više na evropskoj periferiji teritorije od Srbije. Međutim, EU je u međuvremenu postigla neuspeh u regionu, koji bi trebalo da dovoljno opominje. Nije nagradila, ili ne dovoljno Crnu Goru za njen otpor beogradskom ratnom projektu. U Bosni i Hercegovini nije dovoljno podsticala reforme, smene političkih generacija i neposredne dogovore, uključujući kompromise Sarajeva i Banjaluke, čime bi se izbegla putinizacija Republike Srpske koju iz Beograda izvoze Tadić i Koštunica. Birokratskom krutošću, nerazumljivim porukama koje se guše u zvaničnoj ideologiji o vladavini “demokratskog bloka” i viznim režimom, EU kolektivno kažnjava srpsko društvo. Umesto same nosioce ovdašnje antidemokratske i antievropske politike, uključujući zamrzavanje njihovih bankovnih računa. Jer, novac od pljačke teško da završava u ruskoj valuti i moskovskim bankama.

Zato su i tekući predsednički izbori tako važni. Moj utisak je da se na njima bira između tekućeg premijera, kako bi njegova politika, s njegovim politčkom porazom, otišla na onaj svet, i pridružila se Miloševićevoj. I bivšeg, kako bi nam, sa onog sveta, vratio svoj duh i optimizam. Ponekad pomislim da nas je možda samo privremeno napustio, toliko smo mu dužni, i toliko nam je potreban.

 
Danas, 15.01.2008.

Peščanik.net, 14.01.2008.

Leave a Reply