Respect, foto: Sebastiano Pitruzzello http://goo.gl/JRykkZ

 
Ako Rusija ne gradi gasovod u Srbiji, ko će drugi? Uzmimo da se ulaganje u gasovod isplati – ne mora komercijalno nego makroekonomski – zašto ne bi u njega uložila država, recimo uz partnerstvo sa privatnim investitorima?

Ovde nije reč o Južnom toku, jer njega ne može biti ako nije u skladu sa ruskim interesima, već o alternativnom gasovodu. Zato što, kaže se, nema para. To ne može biti tačno, jer je očigledno bilo para da se gradi Južni tok. Zaista, na kredit, ali koji se može isplatiti prihodima od gasovoda. Isto važi za svaki drugi projekat. Pitanje je naprosto da li se ulaganje isplati, znači da li donosi dobit ili povećane poreske prihode, a za očekivati je i jedno i drugo, u kom slučaju finansiranje je manji problem. Zaista, nije nevažno uračunati sve eventualne rizike, kako na privatnoj tako i na državnoj strani, pa onda videti kako da se oni osiguraju i podele. Zašto bi, trebalo bi se pitati, ruski investitori zarađivali, a ne bi mogli i neki drugi? Ako je tačno da će Gasprom sada samo dopremati gas do granica Evropske unije, to znači da on prepušta zaradu drugima, pod pretpostavkom da se taj posao isplati. Što nije sigurno imajući u vidu promene i na strani ponude i na strani tražnje.

Ovo važi i unazad. Kaže se da je bilo potrebno prodati NIS po ceni i uslovima koje je diktirala ruska strana, jer ga niko drugi nije hteo, država nije znala kako da njime efikasno upravlja, a ni Južni tok ne bi prolazio kroz Srbiju. Ni jedan od tih argumenata nije uverljiv.

Uzmimo najpre poslednji, da je bilo potrebno prodati NIS ispod cene, jer bi inače gasovod zaobišao Srbiju, koliko taj gasovod košta? Uzmimo da je većinski paket prodat upola cene, to bi značilo da je dobijeno 400 miliona evra manje. Uzmimo da je taj novac uložen, koliko bi to ulaganje vredelo? Ostavljam po strani da je taj novac mogao biti iskorišćen kao zaloga, što bi moglo da omogući ulaganja, recimo, pet puta veća. Uzmimo samo da se na njemu zarađuje neki prosečan, ne naročito rizičan, prinos, ta bi suma mogla da bude poprilična. Ili, uzmimo da je to novac, kao što i jeste, koji je Gasprom uložio u nešto drugo, jer ga je uštedeo na kupovini Naftne industrije Srbije, zarada bi svakako mogla da bude viša od ukupnog ulaganja na srpskom delu gasovoda Južni tok. Očigledno, bilo je para da se izgradi gasovod, koji se sada neće ni graditi, što je velika izgubljena investicija srpskih poreskih obveznika, ali ne i Gasproma, ako je novce valjano ulagao. Moglo se, dakle, naprosto reći platite NIS koliko vredi, a mi ćemo sami graditi gasovod Južni tok kroz Srbiju. Jer će se i onako graditi našim novcem, jedino što mi nećemo imati nikakav prinos od toga.

Uzmimo sada argument da niko drugi nije hteo da kupi NIS. Ne možemo znati da li je tako, jer nije iznesen na tržište. A mogao je biti na više načina, što je jasno, a izgleda i da je po zakonu i morao. Da li je tender najbolji način, to je za raspravu, ali neposredna pogodba svakako nije, ako je tačno da je uslove diktirao jedini kupac. Taj diktat se, uz to, predstavlja praktično kao ucena, mada, u stvari, uslova za nju nije bilo, budući da je prodavac imao alternativu.

Ovde se greši jer se kaže da su prodavci imali u vidu nematerijalnu dobit, koja se izražava u podršci kosovskoj politici. Ovo, opet, nema mnogo smisla. Nematerijalna korist je svakako postojala, ali se ona najverovatnije sastojala u očekivanim povoljnim efektima na predstojećim izborima. Nikako nema smisla verovati da se ruska politika prema Kosovu ili, uostalom, prema Srbiji može kupiti za 400 miliona evra, pa ni za mnogo veći novac, što je sada potpuno jasno budući da je ruska strana jednostavno odustala od izgradnje gasovoda, koji je ishod unapred osigurala ugovorom kojim nema nikakve obaveze kompenzacije.

Poslednji argument je da je alternativa bila da NIS bankrotira ili se čak ugasi, jer se sam nije mogao održati. Ovde ima smisla razjasniti jednu stvar. Ako preduzeće bankrotira i mora da se likvidira, što nije ista stvar, iz prodate imovine se isplaćuju kreditori (po nekom redu). Gasprom je, međutim, preuzeo dugove Naftne industrije, što znači da je računao da nije reč o nesolventnom preduzeću. Jer, ako nije, dugovi preduzeća su njegov kapital, koji naravno određuje njegovu vrednost. Ponekad se ceni koju je Gasprom platio dodaju i preuzeti dugovi, kao uostalom i obećane investicije. To je sabiranje voća i povrća. Ukoliko je preduzeće solventno, dugovi su način finansiranja ulaganja, i ako išta povećavaju vrednost preduzeća. Dodatna ulaganja, opet, uvećavaju vrednost i očekivanu zaradu, a i povećavaju i vlasnički udeo.

Ako je, dakle, NIS preduzeće u koje se isplati dodatno ulagati i čiji se dugovi mogu izmirivati iz zarade, to znači da je ono u osnovi solventno. Ako pravi gubitke, to znači da je potrebno promeniti one koji njime upravljaju. Bilo zato što nisu dorasli zadatku ili zato što ne vode računa o interesima preduzeća već o nekim drugim, recimo političkim ili korumpiranim. Ništa ne ukazuje na to da niko drugi osim Gasproma ne bi mogao da od Naftne industrije Srbije napravi uspešno preduzeće.

 
Novi magazin, 12.12.2014.

Peščanik.net, 12.12.2014.