Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Naziv je nastao iz potrebe da se nekako identifikuju balkanske zemlje koje su povezane geografski i politički, a nisu u Evropskoj uniji. Naziv je morao biti političko-geografski, pa otuda zapadni deo Balkana. Koja je, međutim, politička veza u toj geografiji? To su zemlje koje su neposredno ili posredno povezane sa dva izvora mogućih sukoba za teritorije. Ta dva izvora su Bosna i Hercegovina i Kosovo. A skup zemalja koje imaju ulogu u tim sukobima, ili ih verovatno ne bi mogle izbeći, su sve od Hrvatske do Makedonije. Reč je, dakle, o nazivu koji identifikuje područje koje deli rizike bezbednosti.

Neke od izvornih članica ove regije su se ili udaljile od nje, u smislu učešća u tim rizicima bezbednosti, ili ulažu trud da se udalje. To se pre svega odnosi na Makedoniju i Crnu Goru, bez obzira na to što se čini da autor naziva – Evropska unija – to nedovoljno primećuje.

Zanimljiv je i slučaj Hrvatske, koja više i ne spada u to društvo jer je prestala da se svrstava među zemlje sa zapadnog Balkana pošto je postala članica Evropske unije. Naravno, kao i neke druge zemlje, još uvek pripada jugoistočnoj Evropi, što je zapravo drugo ime za Balkan. Mada se ponekad tu ubraja i Moldavija iz političkih, a ne i geografskih razloga. Hrvatska nije bila srećna da je se svrstava u balkanske zemlje, pa je ovaj drugi naziv u skladu s tim.

No, sada se čini kao da se Hrvatska vraća na zapadni Balkan. Tu je sada to razumevanje naziva od koristi. Reč je o identifikaciji određenih rizika po bezbednost zemalja ili, u ovom slučaju, čitave regije. Računalo se da će Hrvatska posle učlanjenja u EU prestati sa zapadnobalkanskim igrama bezbednosti, ali to čini se da više nije slučaj. Doduše, i jedna druga balkanska zemlja, koja međutim nije bila ubrajana u zapadnobalkanske zemlje, a to je Slovenija, takođe čini se da bi da se uključi u taj regionalni izvor nesigurnosti.

Tu je onda, naravno, i Turska, koja nije na zapadu Balkana, ali kako ima teritoriju i na Balkanu, jeste balkanska zemlja koja je veoma aktivna u otomanskom svetu. A zainteresovanost pokazuje i Mađarska, to jest njihov šef države.

To je sve nepovoljan razvoj balkanske politike koji čini gotovo nemogućim zemljama koje bi da se nekako iz čitavog tog očigledno za političare primamljivog, a potpuno neodgovornog skupa problema, odnosno ponašanja, nekako isključe. Kako, međutim, stoje stvari, broj zainteresovanih učesnika u pogoršavanju sigurnosti na Balkanu samo će se povećavati.

Ovde bih da napravim digresiju. Pre nekoliko decenija je Maria Todorova objavila knjigu Imagining the Balkans s namerom da rasprši predrasude o Balkanu. Ona se najvećim delom oslanja na bugarsko iskustvo, što je samo po sebi zanimljivo, ali to ovde nije važno. Ideja knjige je da se pokaže da Zapad ne razume Balkan, kao što je pre nje Edvard Said pokazao da ne razume Bliski istok. Nije reč o svemu onome o čemu zapadnjaci misle da je reč. I zapravo i nije, i predrasude su stvarne i nisu bez posledica po Balkan, ali i po Evropu.

Posebno bi trebalo da nije tačno da je Balkan sklon raspadu u nerazrešivim sukobima. Da nije sklon balkanizaciji. Bar ne mnogo više nego čitava Evropa, da se na tome zadržimo. Problem je nažalost u tome što se upravo sada odvija nova epizoda balkanizacije i povećava rizik da dođe do novih sukoba, gde ni oružani nisu isključeni. To se događa u vreme kada se još uvek nekako održava integrisanost Evrope, mada iskušenja nisu mala.

Tek, kako se broj zainteresovanih da se uključe u balkanizaciju povećava, tako je sve manje smisleno govoriti o zapadnom Balkanu. Naziv je imao za cilj da identifikuje i istovremeno ograniči oblast u kojoj rizici po bezbednost istovremeno izviru u njoj i ograničeni su na nju. Kako je to sada sve manje tačno i sve je više onih koji bi da se uključe u sporove koji se zaoštravaju, može se reći da se zapadni Balkan raspao ili da je u procesu raspada.

I zaista, nije reč o nečemu po čemu je Balkan specifičan, ali način na koji se to odvija tipično je balkanski.

Novi magazin, 14.11.2021.

Peščanik.net, 23.11.2021.