Raspravljajte!

Zajednička valuta trebalo je da približi zemlje Evrope; to je planirano tokom 80-ih i sprovedeno nakon ujedinjenja Nemačke. Deset godina stvari su dobro funkcionisale, dok su se problemi gomilali, uglavnom neprimećeni. Sa izbijanjem finansijske i dužničke krize oni su izbili na površinu: deset godina je novac investitora tekao na jug, što je dovelo do velike zaduženosti koja sada ugrožava egzistenciju država i banaka. Za to vreme je sever, to jest Nemačka restrukturirala svoju privredu i, u odnosu na svoje susede sa juga, sada se nalazi u daleko boljoj situaciji. Odgovor na pitanje kako rešiti ove neravnoteže može dovesti do raspada evra. Valuta integracije preti da postane valute podele.

Podela ne ide samo granicom sever – jug, već su podeljeni i države i njeni građani. Na evro samitima rovovi se sve dublje ukopavaju, u zemljama širom Evrope raste nezadovoljstvo: ovde lenji Grci, tamo imperijalistički Nemaci. Sve glupo i pogrešno, ali sa velikim odjekom u javnosti.

Seme razdora je odavno niklo i u Nemačkoj. Kroz porodice, partije, nauku i ekonomiju proteže se jaz između onih koji se spremni da plate za (dalji) opstanak evra i onih koji kažu: „dosta je dosta“. Pred očima javnosti vodi se žestoka rasprava i između profesora ekonomije:^[1] oni koji pozivaju na uzbunu okupljeni su oko predsednika Instituta za ekonomska istraživanja, Hansa-Vernera Zina, a oni koji smiruju oko člana Saveta ekonomskih stručnjaka,^[2] Petera Bofingera.

Između te dve strane su oni rezervisani prema politici vlade, ali koji ne žele da se spuste na nivo pisanja pamfleta. Jedan od onih koji izbegavaju „osećajno“ izražavanje je ekonomista Manfred J. M. Nojman, koji kaže: „Mi naučnici ne bi trebalo da sastavljamo ni da potpisujemo javne pozive“, niti da ulazimo u preterane detalje, kao što čini grupa okupljena oko minhenskog ekonomsite Gerharda Ilinga. Iling i Zin su kolege sa fakulteta, dobro se poznaju i često međusobno diskutuju, ali sada su na različitim stranama.

Politika je prigrabila sve pozicije i stavove koji su izašli na svetlo dana. Iz teške artiljerija puca i ministar finansija Volfgang Šojble: „Neodgovorno je i nespojivo sa naučničkim pozivom da se od zaključaka o bankarskoj uniji stvara horor scenario. Svaki naučnik mora sebi da postavi pitanje da li je odgovorno da se od pojma kao što je bankarski dug stvara takva konfuzija u javnosti. Fond za spas država nije Fond za spasavanje banaka.“

Međutim, i Šojbleove izjave su konfuzne, jer Evropski stabilizacioni mehanizam, o čijoj ustavnosti ustavni sud tek treba da donese odluku, ovlašćen je da pomaže problematičnim bankama, čime se postavlja glavno pitanje: koliki je rizik koji ovim garancijama Nemačka preuzima na sebe? Možda su rezerve i sumnje profesora nedovoljno jasno elaborirane, ali njihovi argumenti stoje.

Političari iz vlade, kao Šojble, čine veliku grešku time što pokušavaju da umanje značaj ove debate. Upravo oni koji evro smatraju značajnim i neophodnim, koji veruju u zajedničku valutu, ili makar alternativu smatraju gorim izborom, moraju da se uključe u ovu debatu. Evro je oduvek bio projekat elita, koji se sada suočava sa problemom legitimiteta.

Zato je dobro što postoji rasprava između ekonomista. Dobro je što privrednici raspravljaju. Dobro je što građani raspravljaju. I takođe je dobro što će se sledećeg utorka na javnoj raspravi u vezi sa evrom, njegovim spasavanjem i sa tim skopčanim rizicima, baviti i ustavni sud.

Sve karte se moraju staviti na sto. Ako se evro raspadne, to smo i želeli. Ako opstane, što svakako priželjkujemo, onda će biti jači nego pre.

 
Marc Beise, Süddeutsche Zeitung, 07.07.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 10.07.2012.