Rat kao pozorište

Nedelju dana pre godišnjice ruske invazije na Ukrajinu, dvadesetak mladih okupilo se u jednoj kući u Harkovu. Bilo je to neobično okruženje, i anomalija i funkcija aktuelnog trenutka: jedna od retkih privatnih kuća u samom centru grada, vlasništvo istaknutog arhitekte, u kojoj trenutno živi njegova 22-godišnja pastorka Irina Lapina, većini poznata kao Lapa – nadimak od milošte koji znači „šapa“. Te noći, u kući se održavao polu-redovan događaj, predstava u žanru poznatom kao plejbek teatar. U predstavi učestvuju glumci, „dirigent“ koji režira predstavu u realnom vremenu i ljudi iz publike sa svojim pričama, koje zatim izvode glumci, vođeni dirigentom.

Dve večeri ranije, na grad je palo nekoliko ruskih raketa i oštetilo civilnu infrastrukturu. Dok su se glumci pripremali u susednoj prostoriji, nanoseći jarku šminku na lica, publika se rasporedila u glavnoj prostoriji. Desetak ljudi se naguralo na kauč, fotelju i pod. Lapa, koja je upravo tog dana ofarbala kosu u platinasto plavu sa ružičastim vrhovima, sedela je na kuhinjskom pultu i svirala gitaru. Pored šporeta, na podu od sivih pločica ležao je vibrator. Nekoliko ljudi je zgrabilo jastuke i smestilo se na stepeništu. Sa plafona su se nesigurno njihale dve bele viseće lampe, još uvek povezane žicama; tako je od 1. marta 2022, kada se ruska raketa sručila na zgradu regionalne uprave u komšiluku. Na jednoj tabli u pozlaćenom ramu, okačenom na zid od gole cigle, pisalo je na ruskom: „Neće ovo trajati večno“.

Tabla je postavljena oko godinu dana pre rata, ali sada se poruka odnosi na rat, kao i jezik na kom je napisana. Harkov je dugo bio grad u kom se govori ruski. Dominaciju ruskog donekle je umanjila prva ruska invazija 2014, zajedno sa nizom zakona koje je usvojila nacionalna vlada: natpisi su sada na ukrajinskom, a službeni poslovi u gradu se vode na ukrajinskom. Neki ljudi su i u privatnom životu prešli na ukrajinski. Veći deo grafita po gradu još uvek je na ruskom jeziku, na ulici se još uvek pretežno čuje ruski. Kada su glumci izašli da se predstave, četvoro od petoro je govorilo ruski. Do tog trenutka, neko je diskretno sklonio vibrator.

Pozorišta u Harkovu zatvorena su na početku rata; do leta je čuveno gradsko pozorište lutaka izvelo predstavu o ratnim vremenima u Buči. U svojoj kući, Lapa je održavala predstave poslednja tri meseca. Glumci, svi obučeni u crno, seli su na stolice na rasklapanje i okrenuli se ka publici u iščekivanju priča. „Zovem se Saša“, počeo je prvi govornik iz publike. Imao je plavu kosu i špicast nos i, kao i glumci, nosio je crnu duksericu. „Proteklih godinu dana niko od nas nije bio priča za sebe – svi mi upijamo priče drugih ljudi, od kojih su mnoge veoma bolne“, rekao je on. Trudio se da opiše iskustvo poznato svima koji su živeli u Ukrajini ili je posetili tokom rata. Svuda su priče o bolu i gubitku, smrti i uništenju; koliko god da je nečija priča teška, uvek postoji gora. Dirigent, krupan čovek u svetloružičastoj dukserici, kratko podšišan i sa dugom bradom, zove se Šabanov. Pokušao je da izvuče priču od Saše.

„Moja priča je da svi zajedno tonemo“, konačno je rekao Saša.

„Da li ti toneš?“ upitao je Šabanov.

„Ja sam bova. Držim sve na površini.“

Četvoro glumaca ustalo je da odigra Sašinu priču. Svi su imali manje od 30 godina. Dvoje od njih sada žive u Nemačkoj; došli su u Harkov da obiđu porodicu i prijatelje. Drugo dvoje su ostali u Harkovu tokom najtežeg granatiranja i priključili se Plejbek teatru. Nakon nekoliko trenutaka mirovanja, stupili su u interakciju, uplićući se međusobno. Kretali su se polako, nežno, nastojeći da održe ravnotežu i podupru jedno drugo, ali su na kraju zajedničkog kretanja završili na podu.

Publika je glasno aplaudirala. Lapina dva šteneta, Hana i Piči, lajali su u sobi na spratu.

Sledeći je progovorio muškarac sa konjskim repom, u crvenom duksu i zelenom sakou. „Moja priča govori o tome da je teže promeniti dom nego ljude“, rekao je on. Veći deo života proveo je u istom stanu. Pre nekoliko godina se preselio – najpre u inostranstvo, pa se zatim vratio u Harkov, ali u drugi stan. Kada je počeo rat, osetio je potrebu da se vrati u svoj stari dom. Ispostavilo se da je od veze sa starim domom, koja mu se oduvek činila tako jakom, ostao jedva trag, kao crtež izbrisan gumicom. „Živim u domu s kojim ne osećam vezu, jer ne znam šta će se desiti sutra – šta ako ponovo budem morao da se selim?“ upitao se.

Dok je Lapa svirala gitaru, glumica po imenu Deniza je plesala. Činilo se da se za nešto drži, a onda je izgubila oslonac, mlatarala je rukama, grabila stvari koje su se činile čvrstim, da bi joj ubrzo kliznule iz šaka; oprezno je dodirivala nevidljive površine, pa balansirala na jednoj nozi s rukama iza leđa; kretala se, tragala za osloncem, ali je stalno gubila ravnotežu.

„Upozoravam vas, možda ću se rasplakati“, rekla je žena po imenu Ina, pre nego što je započela svoju priču. Imala je dugu, ravnu kosu boje bakra, nosila je narandžaste pantalone i sivu duksericu. Ina je psihološkinja koja od početka rata radi za jednu međunarodnu humanitarnu organizaciju. Taj posao je bio značajniji od svega što je dosad radila. Sada se organizacija spremala da napusti Harkov, a Ina je tugovala. Sledeći pripovedač, visok muškarac bebastog lica, tamne, talasaste kose, govorio je o nečemu sličnom. Rat ga je probudio, rekao je; od „provincijalnog dečaka“ postao je motivisan humanitarni radnik. „Sve me zanima i spreman sam na sve“, rekao je.

Glumci su improvizovali vođeni ovim pričama, tražeći načine da predstave osećaj da je rat koji im je preokrenuo živote sada postao način života, da je životu dao smisao i oduzeo ga, da je utisak da se rat povlači iz grada istovremeno dobrodošao i razočaravajući, a takođe, verovatno, i pogrešan. U jednom trenutku, glumci su se nadvikivali, u očajničkom pokušaju da uteše jedni druge.

Glumac po imenu Ilija igra važnu ulogu u ovoj sceni. Ima 26 godina i piše aplikacije za grantove za jedan od brojnih univerziteta u Harkovu. Sada piše i aplikacije za humanitarnu pomoć. Pre dve nedelje na njegov univerzitet je pala raketa i uništila celo jedno krilo. Bilo je to u zoru i niko nije stradao. Ukrajinske vlasti ne otkrivaju tačne lokacije ruskih udara, kako ne bi dale informacije neprijatelju, ali je Ilija video fotografiju oštećene zgrade na lokalnom Telegram kanalu i shvatio gde je bila eksplozija koju je čuo u sitne sate. Na trenutak je osetio kao da ne može da diše.

Krupna žena tamne, kovrdžave kose i plavih očiju, odevena u zelenu duksericu i crne farmerke, ljutito je gledala Šabanova od početka večeri. Dirigent joj se konačno obratio. Zvala se Saša. Bila je deo Plejbek performansa, ali poslednjih nedelja nije učestvovala. „Zašto svi govore ruski, samo o tome mislim“, rekla je ona.

Šabanov je odgovorio na ukrajinskom. „Šta za tebe znači da govoriš ukrajinski?“ upitao je. „Otkad govoriš ukrajinski?“

„Ne radi se o tome“, uzvratila je. „Preksinoć je grad bio ponovo na udaru. A mi se ponašamo kao da se ništa ne dešava.“ Saša, koja ima 25 godina, sećala se filma „Normalno srce“ o početku epidemije AIDS-a u Njujorku. Ovih dana se setila jednog od filmskih junaka, koji je stalno vikao kako ljudi umiru, dok ostali, uključujući i neke od onih koji će uskoro umreti, nisu obraćali pažnju. Činilo se da se većina ljudi u Harkovu ne bavi posebno činjenicom da govore jezikom imperije koja je pokušavala da ih ponovo kolonizuje. Saša je odrasla u malom gradu nedaleko od Harkova gde se govorila mešavina ruskog i ukrajinskog. Kada je došla na studije u Harkov, naučila je da govori čisti ruski, kao što to rade obrazovani ljudi u velikom gradu. Sada su je ovi obrazovani ljudi – njeni prijatelji – izluđivali. „Želim da se stvari promene!“ uzviknula je. „Kad govorim ukrajinski, mislim drugačije. Ali ljude u Harkovu nije briga.“

Saša je zamolila da njenu priču izvede jedina glumica koja se predstavila na ukrajinskom. „Srce mi iskače iz grudi, želi da izađe. Harkov/Harkiv“, ponavljala je ruski i ukrajinski izgovor naziva grada, a zatim izgovorila, nekoliko puta na oba jezika, jedan od principa trupe: „Na jeziku pripovedača“.

„S ovim bih završio naše veče“, rekao je Šabanov.

Bilo je 9 sati i napolju je bio mrkli mrak – u Harkovu je isključena sva javna rasveta zbog ruskih bombardera. Glumci i njihova publika nisu imali mnogo vremena za ćaskanje posle predstave: policijski čas počinje u 11. Mada je javni prevoz još radio, polasci su proređeni i za svaku destinaciju je trebalo više vremena. Pili su belo vino, jeli jabuke i mandarine i grlili se – po dvoje, troje, petoro ljudi. Zbijali su se kao štenci koji hoće da se zagreju. Lapa i Saša, prvi pripovedač, stajali su u zagrljaju. Oni su najbolji prijatelji; Saša je Lapina bova.

Pre godinu dana, Lapina majka i dvoje mlađe braće i sestara izbegli su u Nemačku. Lapa je ostala sama u kući ali je, kada su Rusi počeli sistematski da bombarduju centar grada, otišla sa dečkom u Dnjepar, grad u geografskom središtu Ukrajine. Grad je, otkrila je Lapa, imao aktivnu narko-scenu. Posle dva meseca, zaključila je da bi radije rizikovala da umre pod granatama u Harkovu, nego od predoziranja u Dnjepru. Vratila se u kuću sa dečkom. Harkov je bio siv i prazan. Činilo se kao da je pola prozora u centru grada nestalo. Prvu sedmicu je provela plačući. Nekoliko nedelja kasnije, grad je počeo da se puni ljudima, a zatim i Lapina kuća. Ljudi su se šalili da je to rezervni štab Krakena, vojne izviđačke jedinice koja je u Harkovu postala legendarna.

Tokom leta se činilo da su Rusi održavali razumljiv raspored bombardovanja. Lapa je naučila da, ako ne počnu do 11 uveče, može mirno da ide na spavanje. Ali, ako je tokom dana bilo granatiranja ili raketiranja, najbolje je bilo sačekati još par udara pre nego što odeš u krevet. U jednom trenutku je izgledalo da su prestali da gađaju stambene zgrade. U isto vreme, udari su postali nepravilni, što je uznemirilo Lapu. Uhvatila je sebe kako misli da je lakše podneti nemilosrdno bombardovanje nego isprekidane udare, koji kao da su se javljali čim bi se opustila i prestala da ih očekuje.

Lapa i njen dečko su raskinuli pre nekoliko nedelja. Jedan prijatelj joj je odmah stavio do znanja da mu se sviđa. Dolazio je u kuću, igrao se s kučićima, ali nije učestvovao u zabavi. Dopao joj se. Bio je na odsustvu da se oporavi od rana sa fronta. Ranjen je u nogu i kuk. Ali nije to bio problem. Problem je bio to što će se oporaviti i vratiti na front. Lapa naprosto nije bila sigurna da bi to mogla da podnese.

The New Yorker, 22.02.2023.

Prevela Milica Jovanović

Peščanik.net, 16.03.2023.

UKRAJINA