Razgovori o svetom Savi

Danas je trebalo da učestvujem na tribini Ateista Srbije pod nazivom „Rastko Nemanjić – prosvetitelj? Od mita do stvarnosti“. Ova tema inače uznemiruje duhove, ali zahvaljujući bespotrebnom dizanju tenzije (stavljanje Svetog Save na gej zastavu), tema je na najprizemniji način završila u čeljustima tabloida i vrebajućih dušebrižnika, zbog čega je tribina na kraju otkazana.

Zbog toga ću ja danas malo razgovarati sa samim sobom.

Mitovi, kao i racionalno, u svakom društvu oduvek postoje. Negovanje kulta je sasvim prirodna stvar, to je posao kojim se bavi Crkva. Nauka se, sa druge strane, bavi iznalaženjem činjenica. Mi u Srbiji imamo čudnu situaciju, da i crkva i naučne institucije neguju kult, bar kad je Sava Nemanjić u pitanju.

Naši ateisti, koji neguju tradiciju evropskog prosvetiteljstva, pokušali su da pokrenu potragu za istorijskom ličnošću Rastka Nemanjića, iza kulta svetog Save. Slična potraga za istorijskim Isusom u Evropi je započeta još u doba prosvetiteljstva, ali tada su mnogi naši krajevi još uvek pripadali orijentalnoj civilizaciji.

Protiv najavljene istorijske potrage odmah su skočili ratoborni vernici. Mnogi od njih strepe da činjenice mogu naškoditi svetom Savi. Meni takav strah izgleda bezrazložno. Na zapadu se evo, već puna dva veka bave utvrđivanjem činjenica iz Isusovog života, ali kultu Hrista Spasitelja to još nije naškodilo.

Sveti Sava je danas u Srbiji kultna figura broj jedan. U svome nezaustavnom rastu, Savin kult je potisnuo druge bitne ličnosti naše tradicije iz vidokruga, uključujući i samog Isusa Hrista. Tako se sveti Sava slavi kao osnivač religije, svetosavlja. Takođe, mnogi misle da je sveti Sava Srbima doneo pismenost. Srećom, Srbi nisu čekali 13. vek da se opismene. Pismenost su nam u 9. veku doneli slovenski prosvetitelji Ćirilo i Metodije iz Soluna, i njihovi učenici. U čast svetog Ćirila naše pismo je nazvano ćirilica. Ako ikome treba zahvaliti za uvođenje slovenske liturgije, to su oni.

Savu smatraju osnivačem srpske crkve, što je delimično tačno. Hrišćansku crkvu u Raškoj on nije osnovao, ali ju je preuzeo i reorganizovao. Sava ni sam ne kaže da je donosilac hrišćanstva Srbima. Na žičkom saboru, u prisustvu papinih legata, Sava kaže da su naši oci primili hrišćansku veru sa nedostacima, pa ga je Bog uzdigao na položaj da „ispuni nedostatke otaca naših“. Tada je Savin sinod u Žiči prokleo tradicionalne raške hrišćane kao jeretike i prognao ih iz zemlje: A ko se, ne povinujući se, utvrđivaše u bogomrskim jeresima, ovoga proklevši s velikim beščašćem iz cele svoje zemlje izgonjahu. (Teodosije, Žitije svetog Save)

Vidimo, funkcija Savina kulta bila je da potisne sve pre njega. Istorija počinje sa Savom. Crkva, naš jedini čuvar pismenosti od srednjeg veka, brižljivo se potrudila da istoriju hrišćanstva u Srbiji pre svetog Save ne pominje. A pošto ništa pre njega nije postojalo, bilo je nužno pripisati mu sve što smo već imali: crkvu, pismo, slovensku liturgiju.

Kasnije je Savin kult počeo da potiskuje i one posle njega. Njegov kult je upotrebljen za gušenje tradicije srpskog prosvetiteljstva, slavljenjem svetog Save kao prosvetitelja. Da ne bude zabune, sveti Sava ne postoji kao porodična slava; njega ponajviše uzdiže Srpska pravoslavna crkva, kao osnivača svoje organizacije.

U 20. veku je kult svetog Save metastazirao na područje političkih borbi, pa su počeli da ga koriste za jačanje političke desnice. Poznata nam je Velimirovićeva ideologija o nacionalizmu svetog Save, prema kojoj je „nacionalizam srpski, kao stvarnost, najstariji u Evropi“. Tu ideologiju danas baštine upravo oni koji su najvatrenije skočili da brane Savin kult.

Ukratko, cenim da Savin kult danas obavlja sledeće funkcije: potiskivanje prosvetitelja pre i posle njega (Ćirila i Metodija pre, i Dositeja Obradovića posle), brisanje srpskog hrišćanstva pre njega, uzdizanje Srpske pravoslavne crkve kao nosioca zasebne religije (tzv. svetosavlje), jačanje nacionalizma i političke desnice.

Nemojte me pogrešno razumeti; daleko od toga da Sava nije značajan za našu istoriju. Značajan je koliko i Karađorđe, otac današnje Srbije. Ali za Karađorđa niko ne kaže da je bio prosvetni radnik.

Ko tvrdi da je Sava doneo pismenost i da je bio prosvetitelj, na njemu je teret dokazivanja.

 
Peščanik.net, 07.02.2013.