Sidewalk ArtDokle će građani Srbije od drugih, a ne od zvaničnih organa svoje države, saznavati šta se dešava u njihovoj zemlji? Tako je, recimo, bilo u „aferi aflatoksin“, a najnoviji primer je rebalans ovogodišnjeg budžeta. Mediji su, je li tako, objavili da će manjak u državnoj blagajni ove godine iznositi 225 milijardi dinara. Ali, to nije puna istina. Kad se na tu sumu dodaju minusi opština, zatim tzv. rashodi „ispod crte“ i još neki drugi troškovi, deficit javnog sektora penje sa na (preko) 300 milijardi dinara. Dakle, oko tri milijarde evra.

Ova vlada u prošlom sazivu, da tako kažemo, kada je na mesto ministra finansija došao Lazar Krstić, obećala je da će svi državni troškovi biti prikazivani jasno i otvoreno. Sada vidimo da se od tog obećanja odstupilo, račun javnih prihoda i rashoda je opet mutan i neproziran. Da ne kažemo – netransparentan.

Drugo, deficit za 2014. godinu je mnogo veći od planiranog. Planirano je, naime, da on iznosi 7,1 odsto bruto domaćeg proizvoda, a biće (bar) osam odsto BDP-a. Jedno od ključnih obećanja nove vlade, kada je dolazila na vlast, bila je tzv. fiskalna konsolidacija, tj. postepeno dovođenje u sklad državnih rashoda sa državnim prihodima. Sad vidimo da se taj rascep još više širi. Fiskalna dekonsolidacija znači ekonomsku destabilizaciju, a to, opet, zakonito vodi investicionoj „deložaciji“. To jest, seljenju investicija i investitora u neke druge, toplije krajeve.

Treće, iako ovo nije prilika za detaljniju analizu rebalansa budžeta, uočljivo je da su kretanja suprotna od poželjnih i najavljenih. Subvencije su povećane za značajnih 15 odsto, tj. 13 milijardi dinara (sa planirane 81 na 94 milijarde), dok će kapitalni rashodi, dakle investicije, ionako planirane vrlo skromno, umesto 50 milijardi (a trebalo bi da budu duplo veće), biti za gotovo 10 odsto, odnosno, precizno, za četiri milijarde dinara manje.

Konačno, ovaj rebalans dolazi sa gotovo pola godine zakašnjenja. Treba li na to uopšte podsećati, bio je najavljen još za jun. Ovakav kakav je, osim iz formalno-pravnih razloga, praktično i nije potreban.

Dakle, još jedna godina je izgubljena. Doduše, možda ne baš sasvim. Da sačekamo prvo zakone koji treba da definišu mere za smanjenje javnih rashoda (plate i penzije). A onda i misiju Međunarodnog monetarnog fonda, negde u novembru. Pa budžet za 2015. godinu.

Novi magazin, 23.10.2014.

Blog Mijata Lakićevića, 23.10.2014.

Peščanik.net, 23.10.2014.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.