Sudstvo Srbije je imalo šansu, možda poslednju, da se najzad konstituiše kao vlast i kao kolegijum u koji bi se moglo imati poverenja. Građani Srbije su imali šansu da najzad počnu, makar skromno da veruju u institucije sudske vlasti. Te šanse su kockarski proćerdane.

Kao pravnici moramo se suočiti sa onim organima i telima vlasti koje su u ovom neprimerenom, kockarskom poslu sudelovali. Na prvom mestu, to je Visoki savet sudstva, potom Ministarstvo pravde koje je, naročito u prelazne i završne odredbe Zakona o Visokom savetu sudstva unelo potencijalno koruptivne odredbe o onome što ću radno nazvati „jednostrano obećanje nagrade“ članovima Saveta prvog saziva, predvidevši gotovo automatsko unapređenje sudija – njegovih članova u više sudove, Narodna skupština koja je ovakav Zakon donela i koja je propustila da izabere kompletan sastav Visokog saveta sudstva i Ustavni sud Srbije, koji se nije udubio u moguće razloge neustavnosti Zakona o Visokom savetu sudstva, kao i u njegove nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, odbacivši najznačajnije inicijative za ispitivanje ustavnosti, bez upuštanja u meritum stvari.

Pred Društvom sudija stoji ozbiljan zadatak. Ono treba da građanima Srbije pokaže i dokaže istinu o izboru sudija u Srbiji, i to je prvi deo posla, a potom da definiše i primeni sredstva i metode pravne zaštite sudija koje nisu izabrane, a to su zaslužile, sudija za koje je preko noći, umesto prezumpcije dostojnosti, počela da važi prezumcija nedostojnosti.

I Prvi deo vašeg (našeg) zadatka podeliću u tri segmenta:

1. Umesto liste koju je predočio Visoki savet, a koja sadrži samo imena i prezimena izabranih, sa podatkom u koji sud se biraju i u kom sudu su ranije bili sudije, mora se pokazati kakva se stručnost, osposobljenost i dostojnost za ta imena vezuju.

(a) Kad je u pitanju stručnost (pored uobičajenih podataka o dužini studiranja, prosečnoj oceni, uspehu na pravosudsnom ispitu, kasnijem usavršavanju, objavljenim stručnim radovima) neophodno je, najpre, predočiti objektivan podatak o broju ukinutih ili preinačenih odluka, ali ne samo o broju nego i o pitanju na kome naročito insistira Venecijanska komisija:

„Iz toga da su (odluke) bile ukidane često ne sledi zaključak da sudija nije delao na stručan i profesionalan način. Razumno je (zaključiti) da se stručnost sudije koji ima prekomeran broj ukinutih presuda može dovesti u pitanje. Ipak, bilo koja konačna odluka trebalo bi da bude donesena na osnovu prave procene predmeta koji su u pitanju, a ne na osnovu prostog brojanja predmeta u kojima je došlo do ukidanja.

Pored ovoga, mora se načiniti razlika između odluka koje su zasnovane na očiglednoj grešci, koju bi svaki pravnik razumne stručnosti morao izbeći i odluka u kojima je sadržan dobro obrazložen zaključak, a odluka je ipak bila ukinuta od strane višeg suda.“

Ovaj posao, koji je bio dužnost Visokog saveta sudstva, taj Savet nije obavio, a morao je. Ili, ako ga je obavio to dobro krije, jer je izbegao da javnost upozna sa rezultatima ocene stručnosti izabranih i neizabranih kandidata.

(b) Kad je u pitanju osposobljenost (koja se u percepciji Visokog saveta manje-više svodi na efikasnost), pored svakog imena i prezimena treba da stoji ne samo podatak o broju okončanih predmeta i odnosu tog broja prema orijentacionoj normi, već i rezultat kriterijuma na kojem, opet, insistira Venecijanska komisija:

„Poštujući pravila o opterećenju sudije, kada je on/ona okončao manji broj slučajeva od onog koji zahteva orijentaciona norma ili kada su krivični predmeti zastareli zbog isteka rokova za koje je odgovoran sudija, postoje pitanja koja treba ispitati. Važno je, još jednom, da se ocene aktuelni predmeti. Ne može se isključiti mogućnost da je jednom sudiji dodeljeno u rad više teških predmeta nego drugom, zbog čega se njegov rezultat rada pojavljuje kao slabiji od njegovih kolega.“

Ni ovaj posao, koji je bio dužnost Visokog saveta sudstva, taj Savet nije obavio, a morao je.

(c) Kad je u pitanju dostojnost,čiji pojam oni koji su istupali u ime Visokog saveta u javnosti (a to su članovi po položaju, tj. koliko sam mogla da utvrdim -nijedan od izbornih članova ovog tela), Savet je morao da objasni, naročito za sudije koje nisu izabrane – na koji način i kojim dokazom o protivnom je oborio zakonsku prezumpciju dostojnosti utvrđenu Kriterijumima i merilima za izbor sudija. Dakle, nismo saznali šta Savet podrazumeva pod dostojnošću za vršenje sudijske dužnosti, još manje smo saznali koji dokazi su pribavljeni i izvedeni da bi se pretpostavka dostojnosti obarala. U javnosti je pominjan samo lični list sudije, kao izvor podataka, ne samo o napred navedenim uslovima za sudijsku dužnost, nego i o dostojnosti. Da li je dostojnost ispitivana i pribavljanjem nekih drugih podataka o ličnosti izabranih i neizabranih sudija, od koga i kojih, vreme je da saznamo, kad već Visoki savet nije spreman da nam ih saopšti. Da li je kao dokaz upotrebljena prazna priča (rekla-kazala), eventualno podatak o krivičnoj istrazi, policijski izveštaj ili mišljenje neke bezbednosne službe, mišljenje političara ili eventualno političkih stranaka ili još ponešto.

Kratko rečeno, budući da građani Srbije ništa od ovih nužnih uslova koji bi predstavljali obrazloženje odluke o izboru sudija ne znaju, morali su sami da otpočnu da tragaju. Tim povodom moram da podvučem da su mediji obavili posao koji je trebalo da obavi Društvo sudija. Upravo su mediji, više nego iko drugi, naišli na imena izabranih koja su dokazano sudelovala u postupcima:

  • koji su se završili
    onim što se u žargonu naziva izborna
    krađa
    ,
  • neosnovanog
    pritvaranja političkih protivnika
    ,
    u najvećoj meri režima S. Miloševića, ali i kasnijih vlada,
  • koji su izbegavali
    donošenje odluka ili pod neobičnim okolnostima oslobađali
    okrivljene

    u krivičnim stvarima protiv pripadnika bezbednosnih službi
    („Ibarska magistrala“, sklanjanje dosijea BIA),
  • koji su u postupcima primenjivali
    vanpravne kriterijume, a najčešće političke
    ,
    pogodujući tako određenim i jasno prepoznatljivim političkim
    strankama (kao što je slučaj sa sporom povodom Magistrata u kome se
    nalazi sedište Srpske radikalne stranke ili sa sporom povodom
    iseljenja porodice Barbalić, ili sa sporovima profesora Pravnog
    fakulteta u Beogradu, od kojih je samo jedan rešen pre smene
    autoritarne vlasti, a svi ostali tek posle toga),
  • ili, pak, bili u
    dokazanom sukobu
    interesa,

Mora se dakle saznati istina, cela istina i ništa drugo osim istine o onim sudijama koje danas imamo, a koje je izabrao Visoki savet sudstva.

2. Potom, u okviru ovog prvog dela zadatka, Društvo sudija mora utvrditi listu onih sudija koji nisu izabrani, a ispunjavali su sva tri kriterijuma – stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti.

To podrazumeva ispitivanje primenjenih kriterijuma, uključujući i način na koji tu primenu savetuje Venecijanska komisija, u odnosu na sve prijavljene i neizabrane sudije, i poređenje primene ovih kriterijuma između izabranih i neizabranih. To je ozbiljan i težak zadatak – pokazati građanima kakvo sudstvo nisu dobili, a trebalo je. Ili konkretnije:

  • kako je moguće da
    sudije koje su sudelovale u izbornoj krađi, na primer, budu
    izabrane, a one koje su je sprečavale, da ne budu;
  • kako je moguće da
    sudije koje su efikasnije od onih koji nisu izabrani, ne budu
    izabrani;
  • kako je moguće da
    sudije koje su ukazivale na korupciju i tim povodom pokretale
    postupke, ne budu izabrane, a budu izabrane one kojima se korupcija
    stavljala na teret;
  • kako je moguće da ne
    budu izabrane sudije koje su primenjivale pravo, a da budu izabrane
    sudije koje su pod vidom prava primenjivale vanpravna uputstva;
  • kako je moguće da
    sudije koje imaju manji broj ukinutih predmeta, ne budu izabrane i
    obrnuto;
  • kako je moguće da
    sudije koje su radile na zakonskim projektima, objavile veliki broj
    stručnih članaka, održale brojna predavanja i uz svoj redovni
    posao, stručno se usavršavale, ne budu izabrane, a oni koji to nisu
    – budu.

Odgovor na ova pitanja nismo dobili ni iz zvanične objavljene liste Visokog saveta, ni iz istupanja pojedinih njegovih članova u javnosti, a morali smo ga dobiti. Odgovore, dakle, moramo tražiti sami. Moramo, jer je to važno radi istine, samo istine i potpune istine ne samo o sudstvu koje smo dobili, već i o onom koje nismo, a trebalo je.

3. Treći segment ovog zadatka tiče se metoda i rezultata rada Visokog saveta sudstva.

Najpre o kriterijumima. Kriterijume je doneo taj Savet. O njihovoj usaglašenosti sa evropskim standardima bilo je dosta govora. Venecijanska komisija je povodom samih kriterijuma, imala krajnje obazriv pristup: „Zabrinutost Venecijanske komisije da postojeće sudije koje nisu odgovorne za bilo kakvu grešku mogu ostati neizabrane, delimično se tiče Nacrta kriterijuma o sudijama Odredbe paragrafa 9 određuju pretpostavku (prezumpciju) da već izabrane sudije koji se prijavljuju (na konkurs) za sudove iste vrste ili istog stepena, budući da su već sudije, ispunjavaju kriterijume i standarde navedene u Nacrtu kriterijuma o sudijama. Međutim, Nacrt takođe predviđa izuzetke od ove pretpostavke (prezumpcije), ako postoje razlozi da se sumnja u nju, zbog toga što je sudija pokazao nedostatak stručnosti, osposobljenosti ili dostojnosti za vršenje sudijske funkcije (paragraf 9/2).“

O primeni kriterijuma. Da su navodno u svakom pojedinačnom slučaju primenjeni kriterijumi stručnosti, dostojnosti i osposobljenosti, čuli smo često od članova Visokog saveta sudstva koji su istupali u javnosti. Ali rezultati rada Saveta, govore suprotno:

  • izabran je jedan
    umrli sudija;
  • dve sudije su se
    našle na po dva sudijska mesta – prva, u Osnovnom sudu u Zrenjaninu
    i u Osnovnom sudu u Kikindi, a druga – u osnovnim sudovima u
    Prijepolju i Novom Sadu.
  • jedna osoba
    istovremeno je izabrana i za sudiju i za zamenika tužioca (da li je
    bilo nužne koordinacije između Visokog saveta i Državnog veća –
    ovaj primer pokazuje da nije);
  • u odnosu na dva člana
    Visokog saveta (to je trenutni podatak) postoje sukobi interesa, jer
    je jedan član sudelovao u izboru i unapređenju svog sina, a drugi –
    u izboru svoje supruge. Pojavila su se za pravnike neprihvatljiva
    objašnjenja ovih činova: izjavljeno je da ima dosta primera da se
    deca sudija biraju za sudije; teško je poverovati da pravnik, a
    naročito sudija ne uviđa razliku između situacije kada srodnika
    nekog sudije bira Narodna skupština i situacije kada tog srodnika
    bira telo (Visoki savet) kojim srodnik predsedava ili je njegov član.

O postupku. Neophodno je utvrditi da li je Savet bio svestan da u postupku izbora sudija ima položaj tribunala,u smislu čl. 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Izraz „tribunal ustanovljen zakonom“ označava telo koje ima sudsku funkciju, podobno da donese obavezujuću odluku (Benthem v. Netherlands /1985). Ovlašćenje da se daju preporuke ili saveti nije dovoljnio da se određeno telo smatra „tribunalom ustanovljenim zakonom“ (Van de Hurk v. Netherlands/1994). Tribunal koji se označava kao „administrativni“ može da se smatra tribunalom u smislu čl. 6 Konvencije, ako je nezavisan i nepristrasan (Campbell and Fell v. UK/1984).„Nezavisniost“ znači nezavisnost od izvršne vlasti, političkih stranaka i parlamenta, a relevantni faktori jesu:

(a) način imenovanja; (b) sloboda od eksternog pristupa i (c) pojavni oblik nezavisnosti.

Imenovanje profesionalnih sudija nije jedini način obezbeđenja nezavisnosti, naime činjenica da se jedno profesionalno disciplinarno telo sastoji od pripadnika profesije ne znači sama po sebi ispunjenje zahteva nezavisnosti (H. v. Belgium/1987), ali je obično moćan dokaz nezavisnosti: Prisustvo sudija koje čine polovinu članstva, uključujući i predsedavajućeg sa pravom glasa, obezbeđuje nezavisnost (Le Compte, Van leuven and De Meyere v. Belgium/1981).

Primeri tela za koje je ES prihvatio da imaju svojstvo „nezavisnog i nepristrasnog tribunala osnovanog zakonom“: Demicoli v. Malta. Demicoli je bio osuđen od strane predstavničkog doma Parlamenta zato što je objavio članak u satiričnoj reviji u kojem su kritikovani neki članovi Parlamenta. Postavilo se pitanje da li se Predstavnički dom parlamenta može smatrati kao telo koje potpada pod pojam „nepristrasnog i nezavisnog tribunala ustanovljenog zakonom“, pa je ES stao na stanovište da čl. 6 EK povređen, prihvativši tezu da predstavnički dom ima svojstvo tribunala u konkretnom slučaju.

Van der Hurk v. Netherlands: Postavilo se pitanje da li se Tribunal za industrijske žalbe može smatrati telom iz čl. 6 st. 1, što je ES potvrdio. Na osnovu ove prakse, “Visoki savet sudstva bi se mogao smatrati telom koje potpada pod pojam „nezavisnog i nepristrasnog tribunala osnovanog zakonom“, zato što je osnovan Ustavom, a bliže regulisan zakonom; zato što su njegove odluke obavezujuće, zato što je zamišljen i zakonom i Ustavom ustanovljen kao nezavisno telo i zato što u njegovom sastavu većinu čine profesionalne sudije. A, kad je takvo telo, Visoki savet mora da odlučuje na osnovu javne i usmene rasprave, dajući mogućnost licu o čijem pravu odlučuje, da u postupku sudeluje. Na to telo imaju se primeniti sva pravila o izuzeću koja inače važe u sudskom postupku.”

Ako je tako, Visoki savet mora da odgovori na pitanje zbog čega nije neposredno primenio ustavnu normu iz čl. 32, koja utvrđuje pravo svakog (dakle, i sudije) – da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Reč je, naime, o ustavnoj normi koja uređuje jedno ljudsko pravo i kao takva, ona je neposredno primenjiva norma.

Da li je Visoki savet bio svestan da svoje odluke mora pismeno izraditi i pojedinačno dostaviti – ne samo sudijama koje nisu izabrane (ali naročito njima, radi poštovanja ustavnog prava na pravni lek), nego i ostalim, izabranim sudijama. Šta o tome kažu članovi Saveta?

Nažalost, šalju protivrečne poruke: „Svako od sudija će dobiti pojedinačno rešenje protiv kojeg se može podneti ustavna žalba.“ (Snežana Malović, ministarka pravde, u razgovoru sa Ljubicom Gojgić, TV B92). Predsednica Visokog saveta sudstva, međutim, kaže da je to telo spremno da „prihvati javni razgovor“ sa kandidatima koji smatraju da izbor nije izvršen objektivno i da ga mogu osporiti. Komentarišući zašto za sudiju nije izabrana jedna kandidatkinja predsednica Saveta je rekla da kandidatkinja „dobro zna, kao i svaki drugi sudija, pošto su kriterijumi za izbor objavljeni, gde se može naći po svojim rezultatima rada“.

Iz čega sledi da naprotiv, mi građani Srbije, radi čijeg boljitka se reforme vrše, o tome ne treba ništa da znamo.

Da li su, osim javno objavljenih kriterijuma, primenjivani i neki drugi? Da li je među neobjavljenim uslovima za postavljenje sudija bio i taj da supružnik kandidata ne sme biti advokat? Čak i da se smatra prihvatljivim, u primeni ovakvog kriterijuma postoje bar dva problema: uslov nije unapred saopšten, nego je saznat tek pošto je konkurs okončan; ako je prihvatljivo i opravdano uskratiti sudijski položaj u Srbiji onome kome je suprug/a advokat, isto tako, ako ne i više to je opravdano, ako između sudija samih postoji odnos roditeljstva, ili ako su sudije u braku.

Da li je ovaj neobjavljen uslov diskriminatorski – jeste, to nije teško dokazati ni na osnovu čl. 53 Ustava Srbije, ni na osnovu čl. 14 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (EK). Pritom, valja skrenuti pažnju na raspodelu tereta dokazivanja iz jednog novijeg slučaja prakse Evropskog suda za ljudska prava (ES): U slučaju Nachova v. Bulgaria, ES je našao da, u slučajevima diskriminacije može biti odgovarajuće da teret dokazivanja opravdanost tretmana padne na protivnika podnosioca pritužbe. Konkretno, Sud je našao da prilikom ispitivanja čl. 14, kada nisu bila poštovana pravila utvrđivanja činjenica, teret dokazivanja se prebacuje na državu, koja mora da podnese dodatne dokaze ili uverljivo objašnjenje da je tretman lica u pitanju bio razuman i opravdan okolnostima.

Povreda koncepta „privatni život“ i „porodični život“ (čl. 8 Konvencije) neretko je u praksi ES bila razmatrana zajedno sa povredom čl. 14 Konvencije. ES nije do danas dao iscrpnu definiciju pojma „privatni život“, ali je jasno da u sebe uključuje moralni i fizički integritet, identitet ličnosti, lične informacije, seksualnost i seksualno opredeljenje i privatnu sferu. Ispitivanjem bračnog statusa kandudata, Visoki savet je doveo u pitanje ljudsko pravo na privatnost iz čl. 42 st. 3 Ustava, koji zabranjuje i obavezuje na kažnjavanje “upotrebu podataka o ličnosti izvan svrhe za koju je podatak prikupljen, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije i to na način određen zakonom.”

Ako se dokaže da je Visoki savet koristio lične podatke o sudijama koji nisu pribavljeni radi vođenja krivičnog postupka protiv njih i koji nisu pribavljeni radi zaštite bezbednosti Srbije i ako je te podatke koristio izvan svrhe za koju su podaci prikupljeni, može se dogoditi da članovi Saveta jednom budu izloženi krivičnom gonjenju.

Kako Društvo sudija može obaviti ovaj zadatak? Pravni poredak Srbije pruža sledeće mogućnosti:

(1) Primena Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Društvo mora da od Visokog saveta zatraži bar sledeće informacije i akta:

  • zapisnike sa svih
    njegovih sednica na kojima se raspravljalo o kandidatima, što ne
    mora uključivati deo zapisnika koji sadrži odluku, ako se donošenje
    odluke ima smatrati nejavnim podatkom, po uzoru na većanje i
    glasanje u sudskim postupcima;
  • zapisnike iz kojih se
    vidi koji su sve kriterijumi primenjeni;
  • podatke o tome koje
    je dokaze Visoki savet izveo radi utvrđivanja da su kriterijum
    ispunjeni, ili, pak, radi obaranja prezumpcija o ispunjenosti
    kriterijuma;
  • podatak o tome od
    kojih organa ili tela su pribavljani podaci o ličnosti izabranih i
    neizabranih sudija, kako su korišćeni i da li je svaki pojedinačni
    izabrani ili neizabrani sudija bio obavešten o prikupljenim podacima
    (čl. 42 Ustava Republike Srbije);
  • podatak i dokaz o
    tome da su se članovi Visokog saveta sudstva izuzeli kad su birani
    njihovi srodnici odnosno supruga;
  • podatak o tome kako
    je i na osnovu čega Visoki savet odlučio o broju sudija koje će on
    birati na stalnu funkciju, u odnosu na broj sudija koji se prvi put
    biraju (jer, ako među postojećim neizabranim sudijama ima onih koji
    ispunjavaju uslove za izbor, zašto birati sudije prvi put,
    diskriminišući postojeće?);
  • dostavljanje
    pojedinačnih obrazloženih odluka kako sudijama koje nisu izabrane,
    tako i izabranim i objavljivanje tih odluka tako da budu dostupne
    svim građanima Srbije.

(2) Obraćanje Ombudsmanu, radi vođenja postupka o činjenicama za koje postoji sumnja da ih Visoki savet sudstva nije utvrđivao, a morao je da bi usvojene kriterijume primenio.

(3) Obaveštavanje javnosti (od strane Društva sudija) o istini o izabranim i neizabranim sudijama, kao i načinu rada Visokog saveta sudstva.

(4) Podnošenje ustavnih žalbi ustavnom sudu, a potom i Evropskom sudu za ljudska prava.

II Drugi deo posla Društva sudija jeste zaštita prava neizabranih sudija.

Ova zaštita je sudijama uskraćena dogod im ne budu dostavljene obrazložene pismene odluke. Izostavljanje ovog čina bi bila povreda člana 32 Ustava (pravo na pravično suđenje) i čl. 36 (jednakost pravne zaštite i pravo na pravni lek). Sa stanovišta EK, radilo bi se o povredama čl. 8 (pravo na privatni život), čl. 14 (zabrana diskriminacije) i čl. 13 (pravo na delotvoran pravni lek). S obzirom na ukupan broj neizabranih sudija, moglo bi biti reči o masovnim povredama.

Šta, na kraju? Kako izaći iz ovog problema neverodostojnosti i neubedljivosti Visokog saveta, šta preduzeti da se umesto bednog rezultata postigne optimalni?

Visoki savet je čvrsto telo, koje je kao kolektiv (kolegijum) nesmenjivo. Pojedinačni članovi su smenjivi. (Ovi zaključci su obrazloženi u mom prethodnom tekstu o novom sudstvu u najnovijoj Srbiji.) Dakle, i onda kad Visoki savet očigledno nesavesno postupa, i onda kada odlučuje u nepotpunom sastavu, i onda kada očigledno pristrasno postupa, čak i onda kada ima indicija da radi pod političkim pritiskom (a, sve je ovo pokazao prilikom reizbora sudija od 16. decembra 2009. godine), Narodna skupština ne može da ga smeni, raspusti niti razreši kao telo.

Iako razrešenje Visokog saveta kao tela nije izrično predviđeno, ne može se negirati pravo onima koji su birali njegov veći deo (Narodna skupština) da ovaj saziv Saveta raspusti. Političke izjave, kao ona predsednika Republike, da nije bilo političkih pritisaka na rad Saveta nimalo ne umanjuju utisak o nesolidnosti i neverodostojnosti ovog tela. Predsednik Republike ne može znati da nije bilo političkih pritisaka, jer je mreža tzv. političkih dilera u Srbiji veoma razgranata. Najviše što može da tvrdi jeste da on nije vršio pritisak, niti da on zna za kakav pritisak.

Zadatak koji je sebi Društvo sudija postavilo – da se utvrdi i objavi istina o izboru sudija 2009. godine u Srbiji može da ostane samo zapis o tome i da ne urodi praktičnim rezultatom. I taj zapis je važan kao preventivna mera u budućnosti. Sudije Srbije ne mogu očekivati da građani ustanu u odbranu njihovih prava, kao što su ustali radi izborne krađe. Takvo očekivanje bi bilo nerealno. Percepcija sudstva u očima građana je loša, jednim delom za to odgovornost snose same sudije. Ali, ako se verodostojne činjenice o postupku Visokog saveta sudstva, kao i drugih organa koji su odgovorni za rezultat izbora sudija saopšte Savetu Evrope, OEBS-u a i telima EU, najviši državni organi Srbije će morati nešto da preduzmu – u hipotezi je iskren i verodostojan njihov politički govor da Srbija odista teži članstvu u Evropskoj uniji.

Izlaganje na Trećoj vanrednoj sednici Društva sudija Srbije: (Ne)izbor sudija – pravni i etički koraci, Pravni fakultet u Beogradu, 26.12.2009.

Peščanik.net, 27.12.2009.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić

Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.