Ordered chaos, Luis Fernandez http://goo.gl/ie9Vha

 
Čitam naslov „Sloven nije Nemac“, ne pesnički nego geopolitički; drugde čitam poduži napis gde se, implicitno, kaže „Drugosrbijanci su Hrvati“, ne geopolitički naravno, već kulturno; a opet na Peščaniku čitam da je „slobodno tržište utopija“, ne zbog tržišta, već zato što su moćni jači, dakle zato što je sloboda utopija, o pravdi i da ne govorimo. Društvena nauka je znači ništa, a u slučaju rasizma i druge nauke (gotovo svi koji pišu o geopolitici izgleda nemaju predstavu o rasističkoj osnovi te teorije). Odlično.

Kako stoji stvar sa srpskom stvarnošću? Kako sa neutopijskom privredom? Podaci o drugom i trećem kvartalu ove godine, koji su netom objavljeni, su veoma rđavi. Pad proizvodnje je u trećem kvartalu nastavljen ili ubrzan, u zavisnosti od toga sa kojim se prethodnim periodom, neposrednim ili prošlogodišnjim, poredi. Ove godine ministarstvo finansija očekuje pad proizvodnje od 2 odsto, a to izgleda čak optimistički kako vreme prolazi. Industrijska proizvodnja se smanjuje po višoj stopi; za očekivati je pad po stopi od više od 5 odsto za celu godinu. Što je najgore, počinje da se smanjuje i izvoz, koji je bio kakav-takav pokretač privrednog rasta. I zaista, na strani tražnje, smanjuje se sve: privatna i javna potrošnja, neto izvoz i ulaganja. Ovo poslednje gotovo za 8 odsto, u trećem kvartalu; no, ako se pogledaju podaci za poslednjih sedam kvartala, stopa rasta ulaganja je stalno negativna i gotovo uvek veoma negativna.

Šta se može očekivati sledeće i narednih godina? Kako predstoji fiskalna konsolidacija, što će reći manja javna potrošnja i viši porezi (i nominalni, dakle više poreske stope, i realni, što će reći bolja naplata), to će delovati recesiono po oba osnova, manja potrošnja, veći troškovi preduzetnika. Privatna potrošnja će se smanjivati i zbog većeg poreskog tereta, zbog nižih dohodaka, a i zbog manjeg broja zaposlenih. Do ovoga poslednjeg mora da dođe ako se zaista uspostavi kakav-takav bilans uspeha u javnim preduzećima, što će reći uspostavi se kontrola nad troškovima i prihodima. Obično je to lakše postići privatizacijom, ali do sličnih posledica dolazi i ako se samo javni sektor odvoji od budžeta, dakle ako se ukinu svi vidovi subvencija. Koje pogotovo ne bi trebalo da se nude privatnicima, jer je onda nejasno čemu služi podsticaj sticanja profita, koji je naknada za rizik ulaganja. Garantovani profit u privatnoj, tržišnoj, slobodnoj čak, privredi, to je lišeno smisla.

Kada je reč o oporavku neto izvoza (razlika između izvoza i uvoza), to zavisi od reforme u energetskom sektoru, koja nije na vidiku, a onda i od ulaganja u proizvodnju za izvoz. Ove godine će izvoz u Rusiju, na koji se mnogo polagalo, biti manji nego prošle (uvoz će pak biti gotovo za upola veći), a nije preterano realno ni očekivanje da bi moglo da dođe do nekog naročitog povećanja ni sledećih godina. Neprestani pad ulaganja znači da se ne povećava ni proizvodnja za izvoz, a to bi trebalo da budu, pored hrane, industrijska roba i neke vrste intelektualnih usluga. Centralna banka je konačno, čini se, odlučila, prećutno, da ne stoji na putu depresijaciji kursa, što bi trebalo da utiče povoljno na izvoz u okviru već postojećih kapaciteta, ali i da podstakne ulaganja, pogotovo sada kada su troškovi kreditiranja, izvan Srbije, veoma niski. Naravno, bilo bi dobro i da slični uslovi kreditiranja postoje kod domaćih finansijskih ustanova, ali to najviše zavisi od stanja u bankama, zapravo od toga šta se dešava sa nenaplativnim potraživanjima, koja su veoma velika, prema pre svega preduzetnicima, mada i domaćinstva sve teže vraćaju dugove.

Čitam izjave, uglavnom iz novih i starih nacionalističkih stranaka, i na levici i na desnici, kako će stranci da pokupuju sve, pa će sva dobit da ode u inostranstvo. Mi ćemo da budemo najamni radnici stranih kapitalista i da kao kolonija izdržavamo strance. Naravno, prvo ti stranci treba da odvoje profit stečen, recimo, u njihovoj zemlji pa da ga ulože u našu, pa tek posle, ako ne nađu interes da nastave da ulažu kod nas, taj novostečeni profit ulože negde drugde, možda i kod svoje kuće (zanemarujem ovde to što multinacionalne kompanije nemaju kuću i što ne ulažu u svoje ili u naše, već u projekte). Valja tu nešto razumeti kada je reč o tom profitu: naime, novac koji se ulaže jeste već negde zarađen, pa bi, recimo, mogao da se čuva u nekoj veoma bezbednoj vrednosnici, dok ako se uloži u proizvodnju u sopstvenoj ili stranoj zemlji, ne samo da sticanje dobiti nije izvesno, već je neizvesno da će se uopšte sačuvati sam ulog. Sigurno se razmenjuje za rizično, i kod kuće, a naravno i kada se ulaže preko granice. Mogu, naravno, da se obezbede uslovi kakve ima Gasprom, pa rizika i nema, ali onda je nejasno na čemu se tačno zasniva pravo na profit, i zašto on ne bi bio u celini oporezovan. Dobro, kaže se, ali naši preduzetnici bi ulagali kod kuće, a ne bi profit iznosili napolje, a mi bi radili za nas, a ne za njih. Ako je to tačno, straha od stranih ulaganja nikako ne bi trebalo da bude, jer ih nikako ne bi ni bilo. Naravno, ako pogledamo ne samo strance koji su uložili kod nas, već i naše kapitaliste, videćemo da su ovi drugi veoma skloni da ulažu napolju. Zapravo, imajući u vidu koliko su naši preduzetnici zainteresovani za svakojaka ostrva, a i za zaradu u, recimo, Rusiji ili čak u Ukrajini (ne više), na mestu je pitanje zašto ti stranci uopšte ulažu, zapravo zašto su ulagali, u Srbiju? A da li su plate veće kada radimo za naše, a ne za njihove, to nije teško utvrditi.

Predsednik vlade očekuje privredni rast već u 2016, a MMF tek od 2017. Zašto? Pominje se, za ovo prvo, obnavljanje proizvodnje u smederevskoj železari i još neka ulaganja u građevinarstvu i poljoprivredi. Važnija pretpostavka jeste da će do tada, dakle do 2017, biti sproveden trogodišnji program zaustavljanja rasta javnog duga (u odnosu na BDP, ne nominalno), a i finansijska konsolidacija u javnom sektoru, uz strukturne reforme, koje je tek potrebno definisati. Ako se nastavi sa korekcijom kursa, fleksibilnost naknada za rad u privatnom sektoru će biti od manjeg značaja, a ako se uspostavi nekakav red u zapošljavanju i platama u javnom sektoru, dalja kvantitativna kontrola zarada i broja zaposlenih ne bi ni bila potrebna, tako da bi ostalo još pitanje aktivne politike zapošljavanja kako bi se uspostavilo bolje tržište rada. Problem na koji sada ukazuje i MMF koji, ako sam dobro razumeo, ima nameru da predloži određena rešenja, jeste finansijska konsolidacija, koja bi trebalo da se sastoji od rešavanja nenaplativih potraživanja i od uklanjanja onoga što je Kornaj davno nazvao mekim budžetskim ograničenjem. A to su svi prijateljski odnosi ne samo između budžeta i preduzeća u javnom vlasništvu, već i budžeta i privatnih preduzeća, a posebno između državnih banaka i privatnih preduzetnika.

I sada, ako dobro razumem ministra finansija, strategija je da zaposleni i penzioneri ulože deo svojih dohodaka, prinudno doduše, kako bi se reformisali odnosi između državnog i korporativnih budžeta, a i da se dovedu u red i druge tržišne ustanove, pa će im se primanja povećavati u skladu sa obnovljenim privrednim rastom. Koji, taj privredni rast, zavisi pre svega od ulaganja, jer se potrošnja, jasno je, neće povećavati. Zašto, može se postaviti pitanje, ne bi budžet bio finansiran dodatnim zaduživanjem, ako se zaista očekuje oporavak pošto se reforme sprovedu, recimo i tako što bi se zaposlenima i penzionerima izdale obveznice u visini smanjenja plata i penzija, kojima bi mogli da se plaćaju porezi, pa bi ih i banke primale, recimo kao otplatu duga ili zalogu? To bi dodatno prisiljavalo vlasti da zaista i sprovedu te strukturne reforme, a ne bi moralo da utiče negativno ni na potrošnju niti na ulaganja, ali bi svakako povećalo cenu odlaganja reformi, odlaganja uklanjanja tog mekog budžetskog ograničenja.

Ovako kako je zamišljena strategija fiskalne i finansijske konsolidacije, rizik da se ne samo ne preduzmu reforme, nego i da se ne sprovede nameravana štednja na platama i penzijama je popriličan (mada manji kada je reč o penzijama). Uspeh, koliko sam u stanju da vidim, zavisi od oporavka malih i srednjih preduzeća i od stranih ulaganja u bankrotirani sektor većih preduzeća, privatnih i javnih. Ovo prvo je teško izvodivo ako se smanjuje tražnja i povećava efektivni poreski teret, a ovo drugo zavisi od zainteresovanosti stranih investitora.

Tu je sada problem politička i institucionalna neizvesnost. Ideja je, inicijalno, bila da se obeća stabilnost odlukom o pristupanju Evropskoj uniji, a za nadati se je da je to i ostala. No, onda je došla parada priređena Putinu, uz učešće ruskih aviona, posle svega onoga što se događalo u Ukrajini tokom leta, uz obaranje putničkog aviona i intervenciju ruske vojske. Da bi usledile potpuno nepotrebne svađe sa susedima, koje su uz to i sasvim besciljne. Srbiji nije potrebna zaintersovanost za stanje u zemlji stranih političara i svakako ne onih koji se bave bezbednošću, već onih koji bi da presele neka svoja ulaganja u Srbiju, jer ne brinu o tome hoće li se sutra potpuno preokrenuti politička strategija, kao što se čuje od pojedinih iz vlade, i koji ne računaju da naplate subvenciju ili neku drugu pogodnost. Takođe, potrebna joj je regionalna strategija, jer postoji zainteresovanost u Evropskoj uniji, ali i izvan nje, za regionalne projekte u infrastrukturi, a to bi pogodovalo i industrijskom razvoju. Sada je ponovo potrebno sve uveravati i razuveravati, a pre toga bi trebalo odustati od svakojakih teorija zavera, jer to samo izaziva čuđenje i osećaj neprijatnosti, a ima, bojim se da će se uskoro videti, veoma malu propagandnu vrednost.

Ključni problem jeste u izboru strategije. Jasno je da se ništa, a to znači ni fiskalna konsolidacija, ne može ostvariti ako se ne reformiše javni sektor i finansijski ne konsoliduje korporativni sektor, kako bi se pokrenula ulaganja i ubrzao privredni rast. Takođe, kako je kurs bar zvanično fleksibilan, iako centralna banka češće govori o stabilnom kursu, smanjenje plata i penzija nije neophodno, pogotovo sada kada je inflacija bliska nuli, što ne znači da nije neophodna penzijska reforma i reforma zarada koje se isplaćuju iz budžeta. Takođe, potrebna je poreska reforma koja je podsticajna za mala i srednja preduzeća i za preduzetnišvo uopšte. Nešto je, takođe, veoma pogrešno kada su kamate par puta veće, realno, od onih u razvijenom svetu, što naravno ne čini samo javni, već i sve privatne bilanse neodrživim. Problem sa najavljenom strategijom reformi je u tome što će delovati recesiono bar u periodu od tri godine, i ne zato što će se uvoditi ključne promene, već zato što će osiromašiti stanovništvo, što će povećati cenu tih promena, pa je rizik da neće biti sprovedene veći nego što je potrebno. Pretpostavljam da je MMF svestan tih rizika i da će više insistirati na reformama nego na stezanju kaiša, ali to ostaje da se vidi kada se program objavi i kada bude poznata trogodišnja fiskalna strategija.

Javnosti, jednom njenom delu u svakom slučaju, je zanimljivija tema o raspadu Druge Srbije, jer je umro Srđa Popović, a on je, opet, pred smrt zaveo svoje sledbenike na pogrešan put, što je doduše, podsećaju nas njegovi nekadašnji saradnici, činio i ranije. To ranije je zapravo bio njegov ključni, ja bih rekao, patriotski doprinos, dakle doprinos iz osećanja dužnosti prema zajednici. On se sastoji u upozorenju koje bih ja ovako formulisao:

Onaj koji ulazi u rat može taj rat i da izgubi, a ako se odlučuje na nepravedan rat, onda bi i trebalo da ga izgubi.

Sada, može neko da kaže da kako Srbi nisu Hrvati ili Bošnjaci, onda imaju legitimne teritorijalne pretenzije prema Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, pa je, geopolitički dakle, opravdano da bombarduju Dubrovnik ili Sarajevo. Kao što je Putin u pravu da traži teritorijalno zaokruženje slovenskog sveta (da ga razgraniči od germanskog ili zapadnog ili američkog čak?). Ni jedno niti drugo pravo ne postoje, nezavisno od toga da li je neko građanin Srbije ili Rusije. Bolje je te ratove izgubiti i te geopolitičke ciljeve ne ostvariti. To bi trebalo da je drugosrbijansko, srpsko, ili uostalom hrvatsko, ili još više kosmopolitsko, stanovište, pa čak i državotvorno ili nacionalno stanovište, ako se poštuju granice. To je ključni doprinos Srđe Popovića Drugoj Srbiji, drugo su različita mišljenja.

 
Dodatak o nafti

Mrzi me da pišem nezavisan napis, pa nešto ne sasvim drugu temu. Dživa Mitrović piše nadugačko o ceni nafte, ali koliko sam bar ja u stanju da razumem, ne zna zašto ona pada. Bojim se da je konfuzan zbog toga što ne pristupa promeni cene sa ekonomske tačke gledišta. Ne mora neko tržište da bude savršeno pa da na cenu pre svega utiču ponuda i tražnja. U ovom slučaju, pre svega očekivana ponuda i tražnja.

Uzmimo da je u dužem periodu cena nafte visoka, viša nego u nekom prethodnom periodu, usled rasta tražnje; za očekivati je da se dogode dve stvari: da postanu profitabilni i neefikasniji proizvođači, oni koji imaju više troškove, ili da dođe do tehnoloških inovacija, koje mogu da smanje troškove proizvodnje. Ukoliko je reč samo o prvom, pad cene, recimo usled očekivanja da tražnja neće rasti, ukloniće sa tržišta manje efikasna preduzeća. Ukoliko je, međutim, reč o drugom, a tu bi trebalo uzeti u obzir i supstitute, dakle druge izvore energije, onda će se pad cene održati i kada se obnovi tražnja, a do toga će doći delimično i zato što je cena nafte niža, a manje efikasni proizvođači će trajno napustiti tržište. Utiče li na ta tržišna kretanja i sve ostalo? Utiče. Ali sve to drugo ne objašnjava, a promene u ponudi i tražnji da.

Koliko sam u stanju da vidim, u ovom času su od većeg značaja promene na strani ponude, što sugeriše duži period realno niže cene nafte. Je li to dobro ili loše? Rasprostranjeno je mišljenje, da odgovoru tako pristupim, da je Putin spasao Rusiju, koju je Jeljcin doveo do rasula. Doduše, devedesetih godina je cena nafte bila oko 10 dolara (po jedinici relevantnoj za Rusiju), da bi se povećavala u vreme Putinove vladavine, te da bi pred samu krizu prešla 140 dolara; realno, kada se uzme u obzir inflacija, to je uvećanje od nekoliko puta. Koliko je, dakle, Jeljcin bio pijan, a Putin trezan videćemo ako se niske cene nafte ustale. Teško je reći da su i jedan i drugi učinili mnogo na tome da Rusija ne zavisi gotovo isključivo od izvoza nafte, gasa, sirovina, i plemenitih metala.

Dakle, kada bi da se objasni promena cene, bilo koje, valja najpre razumeti tržište na kojem se formira. Mi ne znamo dovoljno o tome kako funkcioniše naftni oligopol, ali nije isključeno da se raslojava, što je sve dobro: više će zavisiti od tržišta, manje će zarađivati naftne kompanije i autokratski režimi, a manji će im biti i politički značaj. Ukoliko bi se evropske i američke vlasti dodatno posvetile alternativnim izvorima energije (što je za ove druge neizvesno), kako niske cene ne bi povećale zavisnost od nafte, to bi bilo još bolje.

Sva ta politička i geopolitička nagađanja ne objašnjavaju, a i ne koriste, pogotovo ne u Evropi. Ne treba nam da znamo ono što i inače ništa ne znači, a to je da Sloven nije Nemac i da Srbin nije Hrvat. Nije nam potrebno da uvažavamo bilo čije geopolitičke interese. I uopšte nam nije potrebno razumevanje za bilo čiju agresivnost.

 
Peščanik.net, 02.12.2014.

TEMA – RASPRAVA O NOLIBERALIZMU