Od kada ima odnosa među zemljama to je zlatno pravilo diplomatije – država državi ne propisuje zakon i politiku.

Nema ni početnika u diplomatiji koji to ne zna, a ambasadorima je to svetinja. Njihova funkcija je da se tog pravila drže, jer inače nema od njihovog posla ništa – oni se predajući akreditive u to zaklinju pred šefom države u koju dolaze. Kada se od toga odstupi, posledice po obe države su grozne – nekada je to casus belli čak. To zna i ambasador Rusije u Beogradu i ipak je načinio skandal. Ružno nešto što na dobro izaći neće ni Srbiji a ni velikoj Rusiji: zgrabio je mikrofon i kazao kakvu politiku treba Srbija da vodi. Vlada Srbije nema hrabrosti da uloži notu, jer se u Rusiji misli da je Srbija obična gubernija. Rusija drži na svojoj teritoriji srpsku političku emigraciju – M. Marković i družinu – i Vlada Srbije ćuti. Da mi držimo rusku emigraciju u Beogradu, ne bi tako bilo. Nije to novo u istoriji srpsko-ruskih odnosa – šta je Rodofinjikin radio Karađorđu znaju i učenici u školi. Veliki su veliki a mali su mali i mora se ćutati. Ružno je da ćute i doskora hrabriji komentatori – šta se može, događaju se i skandali. Uostalom, ko da uloži protest kada je ambasador Konuzin posebno izdvojio Vuka J. našeg ministra kao jedinog koji valja. Šef naše države B. Tadić se na vreme sklonio iz dvorane – pitanje je sme li i on da protestuje.

No u istoriji odnosa s Rusijom bilo je i s naše strane sličnih pojava kojih bi se valjalo prisetiti. To je u istoriji diplomatije važno. Kada su Lenjinovi boljševici na Mitrovdan 1917. preuzeli vlast u Rusiji, formirali su naravno vladu sa Lenjinom na čelu – zvala se Sovjet narodnih komesara. Bila su to strašna vremena. Diplomatski kor je napustio Rusiju, a velike sile su uvodile sanitarni kordon protiv Rusije i bližio se fatalni građanski rat. Između Crvenih i Belih. Rusija se našla u agoniji, jer blago je reći da je zemlju zahvatila humanitarna katastrofa. Ogromni delovi velike zemlje umirali su od gladi – kasnije je N. S. Hruščov objavio dokumenta iz kojih je bilo jasno da je bilo ljudožderstva. Majke su jele svoju decu. Bila je to „čemerna žetva“, u Ukrajini i Rusiji o tome danas postoje i knjige. No, ko čita knjige danas u Srbiji – niko. Lenjin je odlučio da pozove ambasadore koji su ostali u Petrogradu, da apeluju na svoje vlade da se Rusiji pomogne. Sastanak je održan u Kremlju u čuvenoj dvorani i došli su neki ambasadori – malo ih je bilo i ostalo. Lenjin se pojavio sa članovima vlade i govorio je na nemačkom i francuskom vrlo umereno. Tu je bio i ambasador Kraljevine Srbije, kome je kralj Petar naredio da ostane dok se ne vidi šta će biti. On je posle Lenjinovog govora kazao u lice Lenjinu da su oni upropastili Rusiju – da su oni krivi jer politika se tako ne vodi: uzgred, ovaj slavni diplomata je za vreme Drugog svetskog rata u Beogradu – pod Nedićem – bio oduševljeni pristalica Hitlera, da takvog Hitler nije imao ni u Berlinu. No, pustimo to za sada. Lenjin je pažljivo slušao, ali je njegov ministar unutrašnjih poslova, Feliks Djeržinski, potegao revolver iz futrole. Bio je to šef ČEKE – tajne policije. Prisebni Lenjin je tada zgrabio Djeržinskog za ruku i ambasador Spalajković je izvukao živu glavu. Incident naravno, i to grozan. Postoje razne verzije događaja, ali se svi slažu da je Lenjin spasao srpskog ambasadora. Takva su to bila vremena, crna da crnja biti ne mogu, ali se ipak znalo da država državi ne može da određuje politiku ni da propisuje zakon – ne verujemo da A. Konuzin to ne zna. Pa ipak, načinio je neviđeno nešto i evo svi bezmalo ćute. Ne dao bog da mislimo i ovde na pištolj, no neko bi trebalo da uloži notu vladi gospodina Putina. No, ko će – legendarni Vuk J. pojma nema, a osim toga ambasador Konuzin je njega „izabrao“. Gde ga nađe – pitaju se mnogi u svetu, a ni mi ne znamo ko ga i gde nađe ovakvog kakav je.

Odnosi među državama se grade – dugo i strpljivo – a ambasador Konuzin je za to izgubio živce. Ili možda i nije tako – dobro je on razumeo u kakvoj je zemlji akreditovan. Naravno, Konuzin je oduševio brojne u Srbiji i negde iz DSS-a već kliču – bravo majstore.

Tu smo gde smo – i nije nam lako – a sa ovakvim ambasadorima i diplomatama biće nam još teže. Inače velika Rusija je diplomatski priznala Južnu Osetiju i Abhaziju. I tako dalje do sledećeg skandala, a ono iz istorije diplomatije mačku o rep. Veliki su veliki a mali su mali – teško onim Srbima na Kosovu ako je Konuzin veći Srbin od njih i od svih nas.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 17.09.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)