Kako pa da znamo šta se dešava kad je u našim medijima gotovo sve samo rekla-kazala? Premijer je rekao, guverner je kazala, prvi potpredsednik je naglasio, predsednik je izjavio… A onda komentatori i analitičari nekoliko dana komentarišu i analiziraju šta je ko rekla i kazala. Tek u kratkom bloku vesti iz sveta možemo saznati da se nešto negde i dogodilo: lansiran je satelit, streljan je vođin teča, Rusija kupila Ukrajinu Evropskoj uniji ispred nosa. Doduše, dogodi se ponekad nešto i kod nas, ali uglavnom samo u sportskim vestima i vremenskoj prognozi: pao je gol ili je pao sneg, negde je pala i magla, drugde medalja.

Jedino nesreće sa žrtvama dobiju podrobniji tretman. Ali ne sve nesreće i ne sve žrtve. Da bi žrtve stigle u udarne vesti mora ili da ih bude mnogo ili da budu mnogo mlade ili mnogo poznate. Pa i tada je neizvesno kako će ih mediji tretirati.

Može, na primer, da ih bude mnogo, ali ako su iskopane na našoj teritoriji, kao što je Batajnica, ili na teritoriji pod našom kontrolom kao što je Tomašica, verovatno će proći skoro nezapaženo. Žrtve mogu takođe da budu i mnogo mlade, ali ako su u međuvremenu dovoljno porasle da svedoče o zločinu, pa makar i umetničkim sredstvima kao Bogujevci, retko ko će da izveštava o njima. Mogu opet da budu i mnogo poznate, ali ako su poznate po borbi za ljudska prava, to im je samo prepreka, a ne preporuka za medije.

Ali čak i kad stignu u medije, žrtve dobiju jednodimenzionalan tretman tako da nam ne pokažu svu težinu, muku, pa čak i ironiju neke nesreće.

Sakupljači sekundarnih sirovina ušli su neovlašćeno (a i kako bi drugačije nego neovlašćeno kad je po našem zakonu čak i vađenje iz kontejnera neovlašćeno i kažnjivo) u krug fabrike usisivača (kako smo mislili, a zapravo fabrike oružja kako su znali oni u NATO pa zato i bombardovali) i – poginuli u eksploziji mine. Iz medija smo saznali da na ogradi lepo piše da je zabranjeno i opasno ulaziti u krug fabrike – za one koji baš kod tog znaka prelaze ogradu i pri tom znaju da čitaju, što nije neophodno da biste bili sakupljač sekundarnih sirovina. Neovlašćeni ulazak su zabeležile kamere – ali niko nije blagovremeno reagovao jer čuvar nema pristup monitorima tako da su tek sutradan, valjda sa dolaskom ovlašćenog posmatrača monitora, saznali da eksploziju nije izazvao neovlašćeni prolazak životinje, kako je čuvar pomislio, što je inače uobičajena, mada neovlašćena pojava.

Možda je još potresnija druga vest: majka koju su komšije kasnije optužile da svake večeri ostavlja svoje mališane zaključane u kući (o čemu ništa ne zna centar za socijalni radi pod čijim je skrbništvom majka bila) učinila je jednu stvar da deci bude lepše dok nje nema: okitila je jelku i ostavila upaljene lampice – koje su izazvale požar. U kojem je svo troje dece izgorelo.

Kad vestima dodamo dimenziju – ispada da je tačna ona izreka da nesreća nikad ne dolazi sama. Dolazi sa bedom. Nekad materijalnom, nekad duhovnom, moralnom, političkom…

Peščanik.net, 23.12.2013.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)