Vučić će nas, izgleda, ponovo zatvoriti. Ako se ne uozbiljimo, kaže, on će „insistirati na teškim merama“. Dobro su nam poznate njegove teške mere, jer je svaka teška – po naš život. Potpuno je besmisleno truditi se da naučno i dokumentovano pokažemo kako je on zapravo jedan običan tiranin koji se igra našim zdravljem, našom slobodom i našim dostojanstvom. Ta činjenica je toliko očigledna da je ne vidi samo onaj ko ne želi da gleda.
Tiranin nam gotovo bez uvijanja govori kada, kuda i koliko možemo da se krećemo. Ne samo da ne mari za to što susedne države polako zatvaraju svoje granice prema Srbiji, već mu odsustvo naše slobode u bilo kom obliku veoma godi. Pomera granice naše autonomiju pretvarajući nas u biračku mašineriju koja između izbora ima zadatak samo da se povinuje svakoj njegovoj odluci. Sveo je vrednost našeg života na potencijal da služimo njegovim ličnim interesima. Izbrisao je čak i biološku granicu između života i smrti. Naš glas može mu poslužiti i kada naše srce prestane da kuca. Priznaje da nas više nema kada mu odgovara da, brišući nas iz biračkog spiska, stvori lažnu sliku o legitimnosti izbora.
Moramo li na sve to baš tako lako da pristanemo? Česlav Miloš pisao je kako se „svakodnevna gluma razlikuje od glume u pozorištu po tome što glumci igraju pred svima i što su uzajamno svesni toga da igraju“.1 Zaista, moguće je da smo potpuno svesni da smo okovani i da samo glumimo da živimo autonomne živote, jer nemamo volje i snage da se tiraninu suprotstavimo. Međutim, „svesna gluma, ako se sprovodi dosta dugo“ može nam okove učiniti nevidljivima. „Srastanje s nametnutom ulogom donosi olakšanje i dopušta da se smanji napeta budnost“.
Ukoliko nam zaista ponovo uvede policijski čas, biće to toliko ponižavajuće, da će jedina odluka dostojna ljudskih bića biti da, potpuno svesni stvarnog zdravstvenog rizika, izađemo na ulice i odbranimo gole živote. Neće to biti građanska neposlušnost, politički čin koji se „izvodi sa ciljem da izazove promjenu u zakonu ili politikama vlasti“.2 Izlaskom na ulice od vlasti nećemo tražiti ništa i čitava revolucionarnost čina počivaće upravo na činjenici da ne tražimo ništa. Sami ćemo čuvati sopstveno zdravlje i sami, ako treba, i umreti. Sami ćemo međusobno brinuti jedni o drugima, sami se lečiti i hraniti, sami otvarati fabrike i sami njima upravljati. Sami ćemo, na kraju, od početka izgraditi novu političku zajednicu aktivnih i solidarnih građana koji svoju slobodu i dostojanstvo neće ispuštati iz sopstvenih ruku. Zaista, jedini način da sopstvene živote iščupamo iz čeljusti predatora na vlasti jeste da, rizikujući te živote, ne tražimo ni od koga više ništa.
Autor je student master studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.
Peščanik.net, 27.06.2020.
KORONA