Još jedna uznemirujuća vest. Neki mediji su objavili da će „nova komisija istražiti atentat na Đinđića“. Članovi te komisije, kažu, biće Marko Kljajević (nekadašnji sudija u postupku protiv optuženih za atentat), Rajko Danilović, Olgica Batić, Ante Bošković (advokati) i predstavnici BIA, Tužilaštva za organizovani kriminal, Ministarstva pravde i policije. Prvi radni sastanak komisije je, i to saznajemo, već održan. Pogađate, u kabinetu prvog potpredsednika Vlade ili da kažemo još jasnije – u kabinetu Aleksandra Vučića.

Da li je ova komisija već formirana ili ne, nije ni važno. Sve elemente znamo – ko će u njoj biti, gde će se sastanci održavati i šta su njeni zadaci: da se štošta istraži i da se saslušaju „potencijalni svedoci“. A utisak je i da se u čitavoj toj stvari, dakle u pronalaženju političkih saučesnika u ubistvu Đinđića, kreće od nule.

Međutim, prilično je jasno o čemu se tu zapravo radi, pogotovo onima koji su barem delimično pratili suđenje, kao i onima kojima je stalo do istine o ovom ubistvu. No, kako se ovde, izgleda, ništa ne podrazumeva, da ponovimo neke stvari.

Šta je to – komisija koja istražuje i optužuje

Prvo, atentat na Zorana Đinđića nije obično ubistvo, već posebno krivično delo – ubistvo najviših predstavnika državnih organa. Sastavni deo tog krivičnog dela je i politički motiv za uklanjanje nekog od predstavnika državnih organa. To i sam Zvezdan Jovanović, koji je osuđen zbog toga što je pucao u Zorana Đinđića, definiše u svom iskazu, to jest priznanju. On kaže vrlo jasno: „Ovo ubistvo je za mene političko.“ O tome su govorili i drugi optuženi – da su delo izvršili protiveći se političkom delovanju Vlade i Zorana Đinđića, a da su kao rezultat svojih postupaka očekivali promenu vlasti i amnestiju.

U postupku vođenom pred Specijalnim sudom, pre svega zbog uticaja (tadašnje) izvršne vlasti i nedostatka hrabrosti tužioca i sudskog veća, nije došlo do proširenja optužnice i suđenje je završeno osudama za neposredne izvršioce atentata, ali ne i osudama za njegove naručioce, odnosno političke saučesnike u ovom delu. Dakle, to treba ispraviti i o tome je Srđa Popović kao zastupnik porodice Đinđić bezbroj puta govorio, u sudnici i van nje. On je i svoju završnu reč posvetio odbijanju predloga za proširenje optužnice na ključni i neodvojivi deo dela učinjenog 12. marta 2003 – njegov politički deo.

Predugo čekamo da se nešto dogodi, bilo je mnogo najava, vrlo često i od samog tužioca, koji je jedina adresa sa koje takva vest treba da dodje. Tužilac svojom naredbom pokreće istragu, on podiže i optužnice. Gde je tužilac? Zašto ćuti? Da li on ima imalo profesionalnog integriteta? Da se podsetimo, javno tužilaštvo je samostalan državni organ koji goni učinioce krivičnih dela. Zabranjen je svaki uticaj na rad javnog tužilaštva i na postupanje u predmetima od strane izvršne i zakonodavne vlasti, korišćenjem javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost u radu javnog tužilaštva. Javni tužilac i zamenik javnog tužioca dužni su da odbiju svaku radnju koja predstavlja uticaj na samostalnost u radu javnog tužilaštva.

Pošto je cilj uspostavljanja komisije čija je prva sednica održana u kabinetu Aleksandra Vučića upravo gonjenje političkih saučesnika u ubistvu Zorana Đinđića, citati iz Zakona o javnom tužilaštvu daju komentar sami po sebi – tužilac nije smeo ni da pomisli da na ovu temu razgovara sa potpredsednikom vlade, a pogotovo ne na njegov poziv i u njegovom kabinetu. Isto važi i za poslanicu Batić kao predstavnicu zakonodavne vlasti, a i za predstavnike MUP, BIA i Ministarstva pravde. Povrh svega, u takvom jednom poduhvatu potpredsednik Vlade je koristio svoj položaj i sredstva javnog informisanja, a predstavnici tužilaštva nisu, iako su to bili dužni, odbili ovakve radnje koje (prema zakonu) utiču na samostalan rad tužilaštva. Da zaključimo – pokušaj stvaranja jedne takve komisije nesumnjivo predstavlja pritisak na samostalnost javnog tužilaštva i to u svim njegovim nedozvoljenim varijacijama.

Na sve to možemo dodati i izjave ministra pravde Selakovića i Aleksandra Vučića koji su obećali da će se lično pobrinuti za ovaj slučaj, dok su mediji danima brujali o tome. Pored toga što imaju nameru da se „lično pobrinu“ u fazi podizanja optužnice, verujem da su raspoloženi i da umesto suda donesu i presude učiniocima. A što i ne bi presudili? Ako se već istraga vodi i optužnica piše u kabinetu potpredsednika Vlade, zašto se to ne dogodilo i sa presudom?

(Ne) počinje se od praznog lista papira

Druga vrlo zanimljiva stvar je to što se iz do sada objavljenog može zaključiti da najavljena komisija mora da krene takoreći ispočetka. Za to će im, navodno, biti od koristi neki dokumenti iz inostranstva, pa otvaranje nekih arhiva, pominju se i strane službe bezbednosti. Možda tužioca treba ohrabriti i podsetiti ga da u ovom slučaju postoji nekoliko krivičnih prijava, sastavljenih zahvaljujući porodici Đinđić i njihovom advokatu Popoviću. To su krivične prijave protiv: Milorada Ulemeka, Dušana Maričića, Zvezdana Jovanovića, Miće Petrakovića, Dragoslava Krsmanovića, Dragoša Radića, Vojislava Koštunice i Ace Tomića za krivično delo oružane pobune koje je za težu posledicu imalo ubistvo premijera; prijave protiv Nebojše Čovića za podstrekavanje na izvršenje krivičnog dela i Velimira Ilića za neprijavljivanje krivičnog dela ubistva najviših predstavnika državnih vlasti.

Ove krivične prijave su javno dostupne i temelje se na već postojećim osnovama sumnje. Nije jasno zbog čega se njihovo uzimanje u razmatranje ne pominje u zadacima „nove komisije“. Zbog čega se politički motivi traže pre svega u spoljnim faktorima, a ne u već postojećem materijalu? Zbog čega se već nekoliko dana u štampi pojavljuju naslovi o tome da će „komisija istražiti koliko je plaćeno za ubistvo Zorana Đinđića“? Ako se vratimo na priču o motivima ovog ubistva, odnosno da oni nisu bili materijalni, već isključivo politički i da je jedan višegodišnji potupak to već pokazao, šta se onda zapravo događa? Zbog čega za medije i novo kvaziistražno/optužno/presuđujuće telo nije validan iskaz prvooptuženog, koji je rekao: „Za ovo što sam učinio, za likvidaciju Đinđića, nije mi obećana nikakva materijalna korist. Ja za novac to nikada ne bih učinio. Ja nisam kriminalac.“

Stvar je izbora

Učešćem u ovakvoj farsi od postupka, krše se osnovna pravna pravila. Ne vidim nijedan razlog da punoletni, slobodni građani (valjda smo to još uvek) na tako nešto pristanu. To je stvar izbora.

Kada je nagovešteno da će se taj slučaj naći na agendi pridruživanja Srbije, moglo se pretpostaviti da će se dogoditi nešto poput ovoga. Taj zahtev daje povoda da se čitava stvar otalja i zloupotrebi na najgori mogući način. Već juče je na jednom mestu objavljeno da je komisija „uspostavljena na zahtev evropskih parlamentaraca“, što je potpuna neistina. Oni su rekli da je to pitanje važno za Srbiju, a ne da izvršna vlast treba da se umeša u posao tužilaca i sudova.

Zbog svega navedenog, molim kolege koje su pozvane u ovakvo jedno telo da pokažu ne samo da su pravnici i profesionalci već i da su građani koji imaju hrabrost da kažu ne zloupotrebi institucija. Da su građani koji imaju hrabrost da kažu ne zloupotrebi njihovih imena. Da kažu ne kada nas naše izvršne vlasti ovako ponižavaju. Jer ako to nismo u stanju u jednoj ovakvoj situaciji, onda smo pali niže nego što smo i naslućivali da je to moguće.

Poštovani gospodine Kljajeviću, gospodine Boškoviću i gospođo Batić – ovim putem vas pozivam ili ako hoćete i molim, nemojte učestvovati u radu ovog izmišljenog procesnog organa. Samo tako ćete postupiti ispravno, a sigurna sam da i vi to znate. Razlozi za to su profesionalni, građanski, ali pre svega ljudski. Apelovati na predstavnike drugih organa i institucija za koje je rečeno da će u tome učestvovati je bespredmetno, jer je njihov interes upravo zloupotreba ovog procesa.

Poštovane kolege – Vi niste dužni da učestvujute u šaradi Aleksandra Vučića. Naprotiv, kao osobe koje su dobile poziv da uđu u ovo kvaziistražno telo dužni ste da prvi ustanete protiv uskraćivanja onoga što Zoranu Đinđiću još uvek pripada – fer i procesno časno suđenje za ono što se dogodilo.

Već sam rekla da su neki mediji objavili da će „nova komisija istražiti atentat na Đinđića“. Objavili su to u ponoć, baš uoči rođendana Srđe Popovića, koji bi na osnivanje jedne takve komisije, verujem, rekao ono što je rekao i u svojoj završnoj reči – „vaša laž je izgubila časnu svrhu obmanjivanja.Ona je i sama postala sredstvo nasilja“.

Peščanik.net, 26.02.2014.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU

TEMA – ATENTAT


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)