Grafit: 2020/2021
Foto: Slavica Miletić

Već mesecima nameravam da napišem ovaj tekst. Odustajala sam jer nemam pozadinu u pedagogiji i ne znam dovoljno o obrazovnom sistemu i institucionalnim aranžmanima koji omogućavaju funkcionisanje škola. Odustajala sam jer mislim da je školarcima teško, ali da ni nastavnicima nije lakše, ma koliko da su požrtvovani i koliko god da vešto barataju tehnikom dok za male pare iskaču iz virtuelnih u stvarne učionice i nazad. Odustajala sam, najzad, zato što sam se potajno nadala da će božanstva u ministarstvu zaduženom za prosvetu dekretom ukinuti prijemni ispit za srednje škole ove kužne godine, ili da će roditelji dece koja završavaju osmi razred izvršiti neki tehno-ustanak, iz svojih virtuelnih stanova-učionica, uz poštovanje svih pandemijskih mera. Ali, evo prolazi april, i ništa, ni ustanka ni dobre države.

Mala „matura“ je prvi značajan test u životu deteta, prvi pokazatelj zrelosti – sposobnosti da svojim radom i znanjem dosegne ono što želi, u čemu namerava da se dalje usmerava i oblikuje. Ostavimo sad po strani da li su testovi uopšte prikladno merilo, da li im je dete u datom uzrastu doraslo, da li pomažu da se ta zrelost sazda ili uruši, kako se radi u drugim zemljama i zašto se tako ne radi u našoj. U normalnim okolnostima, čitav završni razred služi kreiranju atmosfere u kojoj su deca u pozor-sad stavu, a nastavnici raspolažu vremenom i za disciplinovanje i za podsticanje. U normalnim okolnostima, uči se u školi, a van škole se doučava i vežba za prijemni, uz pomoć organizovane pripremne nastave koja je bar simbolički odvojena od redovnih aktivnosti. U takvim okolnostima, uloga roditelja je da posmatra, prati, ohrabruje, nagrađuje ili kažnjava.

Međutim, nenormalne okolnosti traju više od godinu dana. Otvaramo se, zatvaramo, distanciramo se, približavamo, radimo, ne radimo. Psihološki smo načeti, mi odrasli. Pretpostavljamo, kad imamo vremena da mislimo o tome, da se možda nešto slično dešava i s našom decom, ali se u to sad ne udubljujemo, jer treba nekako završiti tu školu. Hteli ne hteli, u sve smo uključeni jer su nam stanovi postali učionice. Ako uopšte menja položaj, dete se kreće na putanji između kuhinje, dnevne i spavaće sobe. Svi kabineti su kod kuće, bez obzira da li se organizuju na zoomu, meetsu ili teamsu. U toj nepokretnoj šetnji virtuelnim učionicama, pažnja koja inače nije najupečatljivija odlika onih koji ulaze u adolescenciju, postaje iskamčena, kao i motivacija da se pre ili posle sedenja ispred monitora pređe na bilo koji drugi oprobaniji vid učenja. Bez obzira na to da li su očekivanja nastavnika nesrazmerna ili srazmerna situaciji, bez obzira na to da li ih kude i kinje ili im gledaju kroz prste, sposobnost razumevanja jednog četrnaestogodišnjaka koji treba da uči sada i da ponavlja gradivo učeno prethodne tri godine iz 7 predmeta ozbiljno je dovedena u pitanje. Koncentracija, motivacija i samopouzdanje – tako neophodni za razumevanje – svedeni su na minimum, jer se od đaka u osnovnim školama očekuje da se ponašaju kao studenti završnih godina studija. Treba li isticati koliko je to očekivanje pogrešno?

Tu nastupaju roditelji. Veliki broj roditelja već mesecima uči fiziku pre ručka, biologiju ponavlja dok kuva, francuski uči zajedno s decom jer ga pre toga nisu sami učili, a večeri provodi organizujući nastavu za sutra. Broj majki koje su se preko noći preobrazile u nastavnice svih predmeta eksponencijalno je skočio, što ide ruku pod ruku s pandemijskom rodnom raspodelom posla u kojoj su žene pored prosvetarki, postale i primarne negovateljice, kuvarice, čistačice. Da li znamo šta su izotopi, elektromotorna sila, sibilarizacija, mitohondrije, kada je izbila Timočka buna, gde ima lesnih zaravni i kako se izračunava zapremina kupe, nije pitanje – učimo, ponavljamo, nerviramo se što ne razumemo, nerviramo se što ne razumeju, što nismo u stanju da im pomognemo da razumeju. Sve to, naravno, pod pretpostavkom da imamo vremena i mogućnosti da to ponovo naučimo. Ne treba isticati da ima mnogo roditelja koji bi to jednako hteli sa svojom decom, ali ne rade virtuelno, esencijalni su radnici, ne raspolažu ni vremenom ni znanjem da se još jednom vrate u školu. Sve to takođe u atmosferi u kojoj su mnoge porodice desetkovane, u kojima je neko nekog izgubio, u kojoj je bolesne teško ili nemoguće izolovati, u kojoj žaljenje i melanholija – čak i kada smo svi na broju – jeste naša opšta svakodnevica.

Kada je ova školska godina počela, rat protiv virusa bio je skoro gotov. U duhu sveopšte slobode izbora, roditelji su mogli da biraju da li će deca biti fizički ili virtuelno prisutna na časovima. Posle kratkog borbenog zatišja, krajem novembra krenuo je pomor, i to baš u vreme kad bi u normalnim okolnostima pripreme krenule da se zahuktavaju. Potom je usledio najduži raspust, pa period izbornog pohađanja škole fizički/virtuelno, pa potom ponovo školovanje s ekrana u kojem se teži deo procesa učenja, ispitivanje, ostavljalo za kasnije. Danas kada nam ratovanje ponovo ide dobro – a malo je reći da smo se, pored prosvetara, svi mi pretvorili i u epidemiologe, stručnjake za vakcinaciju i antitela, uopšte, ratne stratege – eto dece ponovo u školi. Među njima su i osmaci koji su pre deset dana polagali pripremni prijemni ispit. Iako smo čuli vesti o fijasku na pilotiranoj državnoj maturi, u javnosti se ćuti o ovom drugom fijasku. Ko je za njega kriv? Đaci zato što nisu učili? Nastavnici zato što ih nisu naučili? Roditelji zato što nisu naučili da budu nastavnici? Virus zato što odoleva našem borbenom pokliču?

S obzirom na okolnosti u kojima rade, načelno imajući u vidu ulaganja u prosvetu i činjenicu da tokom pandemije nisu tretirani kao posebno ugrožena grupacija, nastavnici su učinili šta su mogli i morali. Roditelji osmaka se nisu pobunili, a država je odlučila da su okolnosti redovne. Budući da država ne pokazuje zabrinutost za čitavu jednu generaciju, ne nudi nikakva prelazna rešenja za ove osmake i ne priprema nikakva rešenja za buduće osmake koji bi se mogli zateći u nekim sličnim vanrednim okolnostima, briga se prepušta pojedincu. Roditelji koji mogu da objasne razliku između alkena i alkina, ili mogu da plate još jedan virtuelni čas, imaće čistiju savest da su nešto makar pokušali da urade. A ostali? Pa neka se snađu. Srednja škola na kraju krajeva nije ni obavezna. A i školovanje je u ovoj zemlji precenjeno. Kao i samopouzdanje, psihološka stamenost, doživljaj autonomije i postignuća.

Peščanik.net, 21.04.2021.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Adriana Zaharijević (1978, Beograd) je viša naučna saradnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Diplomirala je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a sve ostale nivoe studija završila je na Fakultetu političkih nauka, spajajući političku filozofiju sa feminističkom teorijom i društvenom istorijom. Od 2003. je članica Udruženja književnih prevodilaca Srbije. Objavljuje na srpskom i engleskom jeziku, a tekstovi su joj prevedeni i na brojne evropske jezike. Autorka je knjiga Postajanje ženom (RŽF 2010), Ko je pojedinac? Genealoško propitivanje ideje građanina (Karpos 2014, 2019) i Život tela. Politička filozofija Džudit Batler (Akademska knjiga 2020), za koju je dobila nagradu „Anđelka Milić“. Ponosna je mama, sestra i ćerka.

Latest posts by Adriana Zaharijević (see all)