Natpis: Kralj
Foto: Peščanik

Živopisni i sveobuhvatni Mario Spasić, istovremeno Vladin činovnik i gensek jedne nevladine organizacije, čovek za sva mračna vremena i za svakojakog gospodara, izvoleo je inicirati izmenu (novelu) Krivičnog zakonika Republike Srbije (KZ) uvođenjem jednog novog krivičnog dela: napad na psihički integritet i spokojstvo člana porodice državnog (javnog?) funkcionera. Delo bi, po zamisli inicijatora imalo biti smešteno u Glavu XXVIII, koja nosi naslov: „Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije“. Kažnjivo bi bilo zatvorom do pet godina.

Razni mediji su se na razne načine bavili likom i delom inicijatora. Neću, prepuštam mu da govori sam o sebi, u jednoj autobiografskoj glosi. Zapažam i podvlačim samo toliko da se Spasić ničim nije kvalifikovao za stručnjaka iz oblasti krivičnog prava, niti se u svojoj dosadašnjoj praksi bilo čim sličnim bavio. Ali se odlično kvalifikovao da pogodi (ne)skrivene misli i želje autokrate. I njegove – ostaću pristojna – partijsko-poslovne pratnje.

Otkad se, sav ozaren, očaran i prigodno zadihan, pojavio kod Sarape na jutarnjem prelu i obznanio svoju inicijativu, kolege – advokati i sudije su inicijativu označili kao „monumentalnu glupost“, „pravnu besmislicu“, „dodvoravanje Vučiću“, „sumanutost“, „egzotičnu inicijativu“ i sl, složivši se o tome da čak ni ovde, čak ni sad, ova inicijativa neće biti prihvaćena u Narodnoj skupštini i da jedno ovakvo krivično delo neće biti propisano. Saglasna sam sa kolegama da je u pitanju besprimerna glupost, svi epiteti su na nju primenjivi, takođe i besmislica, a i sumanutost, uključiv i terminologiju Srpskog građanskog zakonika o „zgranutim“ i „sumasišavšim“, da to jeste dodvoravanje kome treba, o egzotici da i ne govorim. Međutim, ne delim ni sa sigurnošću ni sa uverenjem, njihov stav da ovako nešto neće biti inkriminisano, da nećemo dobiti novo krivično delo pod iniciranim ili sličnim nazivom. Ta, ovako nešto se ne propušta, ako ste doktor prava kakav je Aleksandar Martinović, ako ste imalo Luka Kebara, ako imate makar obrve Sandre Božić, ako slavite dan nasilja prema ženama sa istim entuzijazmom kao Viktor Jevtović, ako ste senzibilisani prema „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“, baš kao što je Biljana Pilja, ukratko, ako ste „Aleksandar Vučić – za našu decu“. A ti u Skupštini su baš ti, i to nadmoćna većina. Zar zaista moje kolege veruju da se makar debata o inicijativi može propustiti posle usvajanja Etičkog kodeksa? Zar je teško uvideti kolika je inicijativa potentna, ne samo za 619 miliona, za Đilasa, za bezbednost predsednika, opasno ugroženu Šešeljevim trovanjem (auditorijima), ma za sve izdajničke i plaćeničke pojave?

Inicijativu shvatam ozbiljno. Ona je nedopustiva. A da li će biti dopuštena i usvojena zavisi samo od Aleksandra Vučića. I samim tim, od sve njegove dece, prirodne i duhovne. Bez znakova navoda.

Inicijativa, ako se usvoji, biće protivna Ustavu Republike Srbije. Njome bi se ustanovio sistem srednjevekovnih privilegija u odnosu na opšti pravni režim, za slučajeve javnih uvreda ili pronošenja neistina o članovima porodica državnih funkcionera, ne zna se još koliki je to krug, dalje ću ih označiti kao patricijske porodice.

Danas svi građani Srbije, pa i članovi patricijskih familija imaju nekoliko načina pravne zaštite od javnih uvreda i javnih kleveta.

Kleveta je u Srbiji dekriminalizovana, tj. prestala je da bude krivično delo krajem te prekretničke 2012. godine, kad nam je vrag već bio zaseo za vratove. To je učinjeno pod očiglednim uticajem Rezolucije o dekriminalizaciji klevete iz 2007, koju je usvojila Parlamentarna skupština Saveta Evrope. U prvom paragrafu Rezolucije deklarisan je razlog njenog donošenja: navedeni su primeri kršenja slobode medija, a među državama-prekršiteljkama je i Srbija. Dekriminalizacija klevete je, dakle, trebalo da spreči cenzuru. Koliko je sprečena, vidimo danas i ovde.

Uvreda je i dalje krivično delo, koje se goni po privatnoj tužbi (čl. 170. KZ).

Pored uvrede, postoji i krivično delo pod nazivom: Iznošenje ličnih i porodičnih prilika, u čl. 172. KZ.

Dok je bila krivično delo, kleveta je, u poslednjoj verziji KZ pre dekriminizacije, bila kažnjiva novčanom, ne i zatvorskom kaznom.

Krivično delo uvrede danas je praćeno novčanom, ne i zatvorskom kaznom. Takođe, sud neće izreći kaznu za uvredu, ako su tvrdnje izrečene u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog prava ili u zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja.

Iznošenje ličnih i porodičnih prilika je krivično delo kad neko iznosi ili pronosi štogod iz ličnog ili porodičnog života nekog lica, što može škoditi njegovoj časti ili ugledu. Nije bitno da li je sadržaj koji se iznosi ili pronosi istinit ili ne, dovoljno je da može da nanese štetu časti ili ugledu pogođenog lica. Pored ovog nejavnog tračarenja, teži oblik krivičnog dela postoji ako se učini putem medija ili na javnom skupu. Za lakši oblik (tračarenje) predviđena je novčana kazna, za javno iznošenje i pronošenje porodičnih prilika može se izreći alternativno novčana ili zatvorska kazna do tri godine. I ovde, kao i kod uvrede, za iznošenje ili pronošenje ličnih ili porodičnih prilika, neće se izreći nikakva kazna, ako je učinjeno u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, u odbrani nekog prava ili pri zaštiti opravdanih interesa, pod uslovom da okrivljeni dokaže istinitost svog tvrđenja ili ako dokaže da je imao osnovanog razloga da poveruje u istinitost onog što je iznosio ili pronosio.

Sve ovo su različite povrede prava ličnosti. Svi se možemo zaštiti podnošenjem tužbe u parničnom postupku, zbog pretrpljenih duševnih bolova i tražiti i dobiti naknadu štete, a dodatno i privatnom krivičnom tužbom kad je u pitanju uvreda i iznošenje ličnih i porodičnih prilika. Svi smo sada pravno, makar normativno, zaštićeni na isti način i istim metodama. Porodične prilike nikog u ovoj zemlji nisu nezaštićene; naprotiv, jesu i građanskopravno i krivično.

Ali to nije dovoljno! Nikad im nije dovoljno. Kako reče narodni poslanik Marko Atlagić (razume se „Aleksandar Vučić – za našu decu“): „Uvrede kojima je izložen Aleksandar Vučić i njegova porodica nisu zabeleženi u istoriji hrišćanstva. To mogu da potvrdim kao istoričar“ (skupštinsko zasedanje, 27. decembar 2020). Ili isto to, samo malo drukčije, episkop bihaćko-petrovački, Sergije: „Dok god razapinju Aleksandra Vučića, znam da nam je dobro krenulo, da smo tu gde jesmo. Kad ućute, znaću da nije kako treba, da nestajemo i da nas neće biti. Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje“ (Kurir, 15.12.2020).

More kakav Isus, kakve rane Isusove! Nema na svetu, niti je bilo, takvog patnika kao što je On. Da nije raspet, ne bismo vaskrsavali na respiratorima. Kakav istorijsko-crkveni ratio legis, nigde na svetu takvog nema! A, raspeti, em skroman, em skrušen, ništa za sebe ne traži. Spasić, nije Simo, samo Mario, inicira tek mrvice sa stola poslednje večere, neka bar ne pate članovi porodica vlastele ovdašnje; ne samo njegove porodice, nego zahvati široko – ni ostale patricijske porodice ne smeju patiti.

A ustavno jemstvo jednake zaštite prava pred sudovima (čl. 36. stav 1. Ustava)? Ustavno jemstvo slobode mišljenja i izražavanja i slobode da se govorom, pisanjem, slikom ili na drugi način traže, primaju i šire obaveštenja i ideje (čl. 46 stav 1. Ustava)? Koje se, doduše može ograničiti radi zaštite ličnih dobara drugog, ali na isti način, tj. jednako za sve! Šta sa slobodom medija (čl. 50. Ustava)?

Ništa, šta je to naspram muka raspetog? Ustav pred njim mora da stane i da mu se pokloni. Tako je to u autokratijama i privatizovanim državama. Pogaziće naš senat Ustav, samo da ne remeti spokoj bilo kog iz kraljevske i drugih patricijskih porodica. Ne sme se zucnuti ništa o poslovima Andreja Vučića, o poslovno-državnoj praksi Igora Brnabića. I sama pitanja uzburkavaju njihove ionako nemirne duše. Ma, sama pojava Žakline i njenog mikrofona koji im izgleda kao da je stalno na gotovs. Te, naravno, niti tu ima mira ni spokoja. Ni mrtve žabokrečine.

Pažnju zaslužuje i sama sistematika patricijske novele. To bi bila, napisah već, Glava XXVIII: „Krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije“. Ranije kleveta, a danas uvreda i iznošenje ličnih i porodičnih prilika, sistematizovani su u Glavu XVII „Krivična dela protiv časti i ugleda“. Tako Mario Spasiću! Ta, psihični integritet i spokoj članova rojalističke i ostalih vlasteoskih porodica nisu tamo neka čast i neki ugled, trice i kučine! Oni su uzidani u same temelje, doduše nakaradno shvaćenog, no ipak ustavnog uređenja, oni su stub bezbednosti Republike Srbije. Samo nek` su oni nama mirni i spokojni.

Za nas ostale dobri su montažni i poplavljeni svemirski brodovi, ma šta, izlilo se malo vode, bolesnici imaju baš lepe krevete, o tome ne treba ni pričati ni pisati. Samo mir, samo spokoj. Samo psst!

Dekriminalizacija nije sprečila njihovu cenzuru. Sad je došao red na nas. Krivičnopravno ućutkivanje ne sme nas sprečiti da remetimo patricijski mir i spokoj. Kad god se razobadaju, o tome se mora pisati, govoriti, pevati, crtati, pitati, istraživati. Na to nas ovlašćuje sâm Ustav. Njihovi neustavni i nepravedni zakoni ne smeju nikog obavezivati. Neka se povremeno sete tužioci i prekršajne sudije sramne istorije primene jednog, gle baš Vučićevog, Zakona o javnom informisanju. Straha i drhtanja posle 5. oktobra. Koji su, zaslugom svih nas, prešli u tužilački i sudijski mir i spokoj. Ovog puta neće. Glupo, neoprostivo glupo bi bilo još jednom.

Peščanik.net, 28.12.2020.

Srodni link: Slobodan Beljanski – Čuvajte se mišljenja o mišljenju


The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)