U novije vreme, na čitavom srpskom duhovnom prostoru, po nahijama i emiratima – kakav je onaj na Mećavniku – nastaje neka književnost koja uglavnom pliva na talasu medijske pompe. Iz tamničke ćelije M. Ulemek Legija objavljuje romane koji se na nultoj stranici najavljuju kao savremena srpska proza. Neka pak spisateljica decidirano tvrdi da njoj romane diktira lično Bogorodica, i to negde kod Đunisa i pod tim oreolom traje ta književnost. Kritičari koji su se usudili da progovore o ovim knjigama, a malo ih je sigurno, označavaju ovu književnost kao trivijalnu i ona to doista jeste, iako se time mnogo reklo nije. Pokušao je Dobrica Ćosić u svoje vreme da nađe i neku vrstu književno-teorijskog rešenja, pa je tu vrstu literature označio kao „nacionalni realizam“. Nije ovde bilo neke teorije, ali se i u novijoj literaturi, negde na marginama, prepoznaje istrošeni rukopis pisca iz Velike Drenove.

Na tom talasu najavljena je i knjiga Emira Kusturice „Smrt je neprovjerena glasina“, koju nude Novosti iz Beograda. U jednom razgovoru sa piscem koji više ne krije svoje ime i prezime, a pokušao je da uhvati novi koren i prozove se Nemanja – to se označava kao trač u koji se ne može verovati. U knjigama ove vrste, prvi problem je žanrovske prirode – reklo bi se da je ovaj roman poznatog filmskog reditelja zaista roman, ali u tkivu teksta i u „pismu“ ne prepoznaje se ništa od romana. Stiče se utisak da je reč o jednoj vrsti memoara, ili autobiografske proze, ali se i tu mora zastati. Osećajući ovaj problem, i sam je pisac u pristupu ponudio ključ za čitanje ove proze: „Kao što sam u filmu predstavljao prošlost, isto sam činio i u životu.“ Malo dalje, ovaj ključ je preciznije određen: „Čovjek je sklon zaboravu, a tehnika zaboravljanja vremenom postaje presudna ljudska vještina“. Tako ovde otpada i mogućnost tumačenja neke vrste memoara. Ovo pisac čini kako bi pobedio navodno zaborav, i bira neku prošlost „da zaborav ne postane običan kontejner“.

Možda stvar i nije u žanru, jer ovo su sećanja koja je pisac stilizovao tako vešto da se zapravo sećanja sasvim oslobodio.

Iskazi u romanu kreću se od floskula o pijanom B. N. Jeljcinu, koji uništava Rusiju, do Sarajeva i nekakvih sporova sa Hrvatskom koja je dobila veću autonomiju od Srbije. Pisac veruje da će u ovih 17 priča ponuditi ono što je važno da se razume „druga polovina 20. i prve decenije 21. veka“. Sve se priče završavaju nekim prepoznatljivim retorskim lajt-motivom – gde sam tu ja? Sigurno je ovaj pisac uskočio u roman, kao što je uskočio u dnevnu politiku. Iz njegovih sećanja izbrisano je hiljadu dana i noći Sarajeva pod opsadom, a nema ni Srebrenice, jer ima samo onoga što je pisac izabrao iz sećanja, tako da se ovde i roman i memoari pretvaraju u neku vrstu neproverenih glasina koje pisac popunjava floskulama. U tkivu ovih sećanja brižljivo su uklonjeni tragovi devedesetih godina, pa se piščevi susreti sa Alijom Izetbegovićem i Miloševićem – dati u jednoj vrsti naknadnog izbora prošlosti – pretvaraju u jeftinu feljtonistiku, dostojnu nekih večernjih novosti. Verovatno zbunjen ovim odjekom svoga dela, pisac pokušava da u pogovoru, preko intervjua prikaže neku vrstu svoje primenjene poetike romana. Njemu je Matija Bećković „jednostavno biblijska ličnost“, jer on je Jovan Zlatousti i utoliko njegova pojava, kao i sve pojave ovde, nije verifikovana u meri u kojoj to zaslužuje. Tu je i Vuk Jeremić, koji mu je blizak sa svojim konzervativnim idejama, mada pisac nedvosmisleno kaže da očekuje Nobelovu nagradu. Tu je i floskula Matije Bećkovića – uze mu je Ljosa isped nosa. Ovo je zapravo politički roman trača sa tezom koja deluje kao proteza, da se dokaže kako je rat bio bolji, pa čak i to da rata uopšte nije bilo. Bez daha za građenje proznih iskaza, i bez smisla za tekst moderne proze, ovaj Emir nudi politički trač u koji se sigurno ne može verovati.

Dok se ne oglase kritičari, ova se proza mora uzimati kao nepotvrđena činjenica.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 01.11.2010.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)