Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Kratak sadržaj: Hrvatska i Slovenija su već nekih dvadesetak godina u sporu oko mnogih delova kopnene granice, i posebno oko vodene granice u Piranskom zalivu. Hrvatski zahtevi isključuju izlazak Slovenije u međunarodne vode. Izvan rafinmana međunarodnog pomorskog prava, čovek bi se upitao u čemu je problem, i da li to zaista treba Hrvatskoj pored onolike vode. Minorniji, ali i poveći političari sa obe strane smatrali su da u to treba da ulože svoje ambicije, neki čak i razum. Strasniji građani sa obe strane izvodili su zabavne akcije dokazivanja rodoljublja, kao što je recimo pokazivanje zadnjice kamerama (hrvatski ribar) ili spoplitanje policajaca sopstvenim telom (slovenački građanin). Sumnja se i u zaveru sardina, koje bi htele da za sebe osiguraju poseban položaj izvan grdela i konzervi na obe strane. Stvari su neko vreme izgledale smirene, jer su se zemlje dogovorile o međunarodnoj arbtitraži, kad ne lezi vraže…

Dvoje službenika koji to ne bi smeli raditi, jedan od sudija Arbitražnog suda i slovenačka agentkinja, razgovarali su telefonom o međunarodnim stvarima za koje su takoreći dali zakletvu (bar profesionalno opredeljenu) da ih neće razglašavati. Njihov očito neinhibiran razgovor objavljen je u hrvatskim medijima (bez obaveštenja ko je i kako snimao), posle čega je cela hrvatska država, ujedinjena, stala na branik patriotizma i odbila svako dalje delovanje Arbitražnog suda u Hagu. Pustimo po strani pravnu argumentaciju, predviđanje o mogućnom ishodu, osećanje da je zaista reč o savršenom besmislu, pogodnom samo da povremeno raketira pojedine propale političke karijere na obe strane. Mi, ostali smrtnici, relativno lako i bez potezanja otadžbine i oružja možemo preživeti pokoju golu pozadinu hrvatskog ribara na horizontu na tome komadiću mora, i povremeno zaurlavanje proverenih ludaka sa zastavama na obe strane granice. Ali, nekome je očito bilo stalo da toj stvari napravi kraj. Situacija je po ozbiljnosti ipak daleko od realnih krvavljenja na granicama u ostatku sveta, a bogami je daleko i od Iz Rusije, sa ljubavlju, filma iz Džejms Bond serije iz 1963: u tome filmu, drugom u seriji, Bond spasava rusku kontrašpijunku koja bi da pređe na stranu tergala i farmerki raznim prevoznim sredstvima – od voza, čamca, aviona, kreveta, sve do gondole u Veneciji. Završnica filma dešava se između voza koji ide u Trst kroz Sloveniju i slovenačke (hrvatske?) obale, sa koje Bond i Ruskinja, gliserom otetim od (jugoslovenske?) vojske, srećno otplove u Veneciju preko puta. Zaplet je danas savršeno nerealan, jer više nema voza do Trsta, lokalna policija nema odgovarajućih vozila da ganja Bonda po Krasu i konačno, nema ni glisera koji bi on mogao ukrasti. Bojim se da bi gola zadnjica hrvatskog ribara bila u takvom zapletu savršeno nefunkcionalna.

Drugim rečima, i da nije događaja sa dvoje službenika, cela stvar nikako ne bi mogla da probije prag ozbiljnosti, i da se ne posmatra kao burleska. U pripremu burleske spada i otpuštanje slovenačkog ministra Janka Vebera, koji je bio protiv prodaje Telekoma strancima, i koji je klasičnim sredstvima kontrašpijunaže pokušao da utvrdi da li je i kako prodajom ugrožena državna bezbednost. To se desilo pre samo nekoliko meseci…

Tražiti među bondovskim zapletima je dakle besmisleno, i smisla ima samo tražiti na drugoj, smešnoj strani sveta. I tu se rešenje samo od sebe nameće.

Jedan od najluđih skečeva grupe Monti Pajton, svakako najviše citiran i najpoznatiji, jeste „Killer Joke“, ili šala koja ubija, izveden u njihovom prvom televizijskom nastupu, 1969. Grupa stručnjaka nekog vojnog instituta sklapa šalu koja ubija: izmislio ju je siromašni autor koji je odmah umro od smeha, a za njim i njegova majka, koja je slučajno pročitala rukopis. Posle mnogih eksperimenata, u kojima naučnici i prevodioci koji su slučajno povezali dve reči teško obolevaju, šala je ispitana na frontu: engleski vojnici čitaju šalu na nemačkom (koji ne razumeju), svaki po jednu reč, a nemački vojnici, koji su čuli celinu, umiru kao muve…

Afera sa dvoje državnih službenika, inače odlično plaćenih, koji su sebi dozvolili da bez najosnovnijeg obrazovanja o kontrašpijunaži razglabaju o međudržavnim poslovima, u velikoj meri podseća na navedenu šalu: ili je reč o potpunim budalama, ili o naivnim ali strasnim patriotima, ili su jednostavno plaćeni još više za taj čin. Ni za jedan od ovih odgovora nemam dostupne informacije i ubedljive argumente: jedini uverljiv odgovor za mene je da su podmetnuli Hrvatima – šalu koja ubija. Samo je vrhunski uvrnuta i luckasta glava mogla stvoriti zaplet kojim je Hrvatska ujedinjena kao nikada dosada. Hrvatska desnica je svojim pristajanjem na solidarnost sa vladom izgubila najvažnije argumente za naredne izbore, a levi centar na vlasti postao je simpatičan desnim glasačima. Zbrka je potpuna – hrvatski političari, baš kao i oni Nemci iz skeča, ustaju iz svojih zaklona i rovova, govore zbunjeno „Šta?“ a zatim počinju da se smeju i… padaju kao muve.

Po konačnim posledicama svoga dela, dvoje nemarnih službenika bi morali dobiti nagrade. Možda su upravo zato odmah odstupili, izvodeći najmanje uobičajenu i često istovremeno najželjeniju praksu u slovenačkoj politici – pravovremeni i neopozivi odstup? Ne mogu reći da mi nisu na neki način simpatični – svakako neuporedivo više od slovenačkog stručnjaka za pomorsko pravo koji je doduše bio neuspešan u svome poslu, ali ne i u plaćanju, i na primedbu TV novinara da je za svoj posao dobio preko 300.000 EUR, dozvolio sebi cinično smejuljenje, uz primedbu da i „drugi“ za to dobijaju toliko ili više. Ako je dvoje službenika dobilo isto ili više, pravda je možda zadovoljena, jer je njihov učinak neuporedivo veći.

Ostaje nam potpuno neočekivani i izuzetno zabavni spektakl: hrvatski političari svih boja, nivoa pameti i veštine/neveštine formulisanja, podjednako hrle k istome cilju, u istoj liniji, na istome masovnom sletu. Zaboravljene su razlike, svađe, etničke nijanse, nekažnjeni zločini, cenzura u kulturi, jad i beda, socijalna katastrofa, korupcija, nedisciplinovani tajkuni koji sa državnim novcem haraju po susednim tržištima i međunarodno produbljuju socijalnu krizu… I svi sa istim zanosom prihvataju svoju novu misiju, kamo god da ih pojedinačno odvodi, jer ne mogu da odole šali koja ubija. Jedni izmišljaju uvrnute akrobatske argumente, drugi se jadaju nad svojim nekadašnjim očijukanjem sa slovenačkim političarima, treći uglavnom uleću u debatu na svojim mislenim buldožerima, kao i obično. Nema tog politički ambicioznog Hrvata koji se neće potruditi da u ovim ključnim trenutcima za otadžbinu… javno ispadne budala.

Da li su možda Pajtonovci u svome skeču štedeli englesku stranu? Ni najmanje. Engleski oficiri koji su ukrali šalu od mrtvog autora i angažovali naučnike i prevodioce su patriotski balvani koji nisu u opasnosti, jer ne govore nijedan strani jezik. Na slovenačkoj strani šale koja ubija, posle otkrića i skandala koji sledi, otpadaju stručnjaci, pravi i lažni, otkrivaju se skoro neverovatne gluposti vlade i pojedinih ministara, nepripremljenost službi – svih službi, nesposobnost službenika, potpuno odsustvo svesti o služenju i službi, savršena neprofesionalnost koja izgleda kao strukturna odlika sadašnje garniture na vlasti. I, naravno, ne nedostaje patriotske strasti i stiskanja redova za slavni boj. A onda je, da se očuva krhka slovenačka ujedinjenost oko pomorsko/identitarne granice, nađen (za koje pare?) i međunarodni stručnjak, nekada predsednik Međunarodnog suda u Hagu: njegovo ime je Abraham, Roni Abraham.

I dok čekamo da međunarodni agent izvede, recimo, vratolomni put vozom do Krasa, pa onda autobusom, pa opet sporim vozom, pa autobusom ili tramvajem, sve do pobede, podsetimo se svih smešnih scena iz istorije dosadašnjeg uspešnog izbegavanja sardinskog rata: možda je međunarodno pravo, ne samo pomorsko, propustilo da definiše hormonske razloge za sukobe i trvenja među državama. Geopolitika ne daje prave odgovore na ovo što se dešava.

Peščanik.net, 31.07.2015.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)