Saobraćajna inkvizicija

Čovek je u Požegi zapalio automobil koji nije prošao novi tehnički pregled, učinio je to par stotina metara od mesta gde se suočio sa novom strogoćom: osim za izazivanje opšte opasnosti treba ga kazniti i što je do samog servisa, a potom i do mesta kremacije, upravljao neispravnim vozilom, dovodeći u pitanje bezbednost drugih učesnika u saobraćaju, i ostavljajući ružan utisak na turiste i strane ulagače kojih ima i u ovoj varošici.

Bauk tehničkog pregleda kruži Srbijom, mesta sa kojih kandidati bivaju vraćeni zbog rđe na šasiji, izgrebanih migavaca, ulubljenih branika, izrasla su preko noći u saobraćajnu Svetu inkviziciju. Srbadija, robko, kako to samo ona ume, podnosi što je tehnički pregled za pet minuta poskupeo sa sedamsto-osamsto dinara na dve i po hiljade, ali državi nije dovoljan samo utrostručeni harač, razulareno naše olimpijsko pleme u sklopu opšteg (zamišljenog) preporoda, a opijeno neograničenom moći, namerilo se da zatre sve što nije lepo i novo kao Beograd na vodi, i kao što će biti lep naš voljeni Prokop, ponos naše arhitekture, građevinarstva i urbanizma!

Društvance koje se neshvatljivo brzo odvojilo od stvarnosti i koje je sa bestidnom lakoćom zaboravilo svoj nekadašnji život, traži i od siromaha da kako znaju drže korak sa napretkom – pa to je i u njihovom najboljem interesu! Da. Dokad nesnalažljivi i neuspešni podanici misle da svojim šklopocijama zagađuju ne samo vazduh, nego i vidik boljima od sebe?! Bolji od sebe ne plaše se novih propisa, bolji od sebe i ne odlaze na tehnički pregled – njihove limuzine timare i registruju dobro plaćene sluge. Ljudi u krntijama, koji su za svoje siromaštvo sami krivi, brukaju Srbiju pred stranim delegacijama i pred turistima privučenim našom jelkom, našim jarbolom za barjak, našom polugodišnjom novogodišnjom rasvetom i našim kulama na obali Save.

Uslovi opstanka se za neobogaćene i za novosiromahe pooštravaju iz minuta u minut, i za godinu ili dve Srbiju neće zagađivati i sramotiti nijedan automobil stariji od četiri godine; zgrade će pod blagoupravleniem državnih pazikuća biti sve cakum-pakum, od fasade, preko interfona pa sve do kvaka na vratima stanova koje će sve biti propisnog oblika i od materijala koji bude odabrala Srpska napredna stranka; starci koji u selima ne kose redovno travu pred svojim oronulim kao što su i oni sami kućama biće izloženi svirepim globama, prišipetlje koje svirkom po krčmama popravljaju koliko mogu kućni budžet biće pohvatane i kažnjene, ako ne budu plaćale pravičan i hrišćanski reket državi… Ideja prisilne, ubrzane i masovne uljudbe, rođena u duhu da li samog Vođe ili u glavama ljudi bliskih Vođi, sprovodi se sa zastrašujućom revnošću, a sve u slavu njihove nove etike i estetike da Srbiji priliči i da u njoj sme opstati samo ono što je novo, i što će nositi državin preskupi pečat i blagoslov.

Kad bismo okupirali Portugaliju, da malo propati zbog kolonijalne prošlosti, naši bi u stari deo Lisabona, Moreiru, doterali bagere: ima toliko udžerica koje vapiju da budu porušene radi momentalne izgradnje Lisabona na strmoj ravni.

U vreme Miloševićeve naopake vladavine pojavili su se bili grafiti “bravar je bio bolji”, hoćemo li sad da nagrdimo neki zid grafitom “bankar je bio milosrdniji”? Jer bankar beše okrutan samo prema ozbiljnijim svojim protivnicima, kao i prema onima za koje je staljinski, odveć dalekosežno, podozrevao da će ga ugroziti, doklen je njemu daleku i bezopasnu sirotinju, koje se i on sećao kao kroz maglu, puštao da se snalazi kako zna.

Ako se primila reč ‘autošovinizam’, zar ne treba razmisliti i o reči ‘autofašizam’?

Šta bi ona značila?

Označavala bi san o višoj rasi, samo ne bi tim snom bili obuhvaćeni žitelji drugih država, nego bi se imao ostvariti u samoj Srbiji. Lelek, i predsednikov i patrijarhov, nad slaborodnošću zar ne govori u prilog tome? Takav narod, zamislite samo, a mogao bi za koje tričavo stoleće da bude manjina! Deljenje novca, stanova i nacionalnih penzija osvajačima medalja zar ne ukazuje na bolesnu želju za dominacijom nacije i države nad drugima, ali i da šampioni kao istinski izdanci više rase budu feudalnim privilegijama odvojeni i udaljeni od sportskih parija, od ljudi koji žive u zabludi da im puko argatovanje na njivi ili u fabrici jamče da će oni i njihovi bližnji imati konak, hleb, ogrev, da će štaviše imati i auto koji će proći tehnički pregled! Ne, ne i ne! Našim vlasnicima mili su samo šampioni, dokle na prosečne i na one koji ne ispunjavaju normu vladajuća posada gleda malo je reći popreko, gleda na njih kao na stalež koji ne pripada skupu, a skup je izabrani narod.

Izabranim narodom vlada demokratski izabrani vladar uz sasluženje najvernijih vazala (od kojih mnogi nisu ni osrednje pameti, što im ja lično ne zameram, samo žalim što su dobili ovlašćenje da ruše železničke stanice, da kupuju vojne avione, rakete, što smeju da dižu megalomanske spomenike našoj staroj slavi i sl.). Istinabog, kao izabrani narod, mada u Donjem raju, sa manje zvezdica od onog u kojem obitava vladar i njegova svita, živuju i članovi vladajuće partije, za koje se izmišljaju ne samo nova radna mesta, nego i nove profesije (jedan je član Partije hirotonisan u direktora mislim nepostojećeg, a bez sumnje nepotrebnog saveza svih festivala na našoj suverenoj teritoriji).

Gradimo državu čiji će građani biti svi ravnopravni, koje god nacije, vere ili rase bili, ali u njoj Srbi moraju imati barem četvoropetinsku većinu, jer samo izabrani i besprekorni narod može jamčiti ravnopravnost ostalima koji su se sticajem istorijskih okolnosti – daleko im lepa kuća, okolnostima – obreli na zemlji datoj Sorabima od lično Svevišnjeg, svesnog i ni od koga nagovaranog, na dan rođenja njegovog prvenca i ispostaviće se jedinca. Nemački fašizam postarao se, sa germanskom savesnošću i predanošću, da Nemačku, ali i čovečanstvo, očisti od korova, škarta i štetočina, u Srbiji je na udaru sve što odudara od predsednikovog poimanja prvorazrednosti.

Beogradska železnička stanica prošla je kao Savamala, samo je ovo veće ruglo rušeno danju, i, gle, porušeno je šest meseci pre roka koji su rušitelji sami sebi bili propisali, a porušeno je šest godina pre nego što će nesrećni Prokop moći da ga kako-tako odmeni! Ne pitaj šta investitor može da učini za tebe, no sam se doseti šta ti možeš da učiniš za investitora!

Sa zgrada i šina prelazi se na polovne automobile, njima je suđeno da šaptom padnu na tehničkom pregledu, jedan po jedan, nakon toga državi preostaje i predstoji da i vlasnike starih kola podvrgne bespoštednom tehničkom pregledu. Ali bićete na udaru i vi, koji ste možda još siromašniji, vi koji niste već dugo, ili niste nikad ni mogli da si priuštite taj neverovatni luksuz – automobil.

Hitler je želeo i naložio da se napravi auto koji će svaki građanin moći da si priušti, tako je stvoren volkswagen, narodni auto, kod nas će auto koji je silom prilika postao narodni biti pomoću rigoroznog tehničkog pregleda i novih ako ustreba dažbina proteran na otpad, pa će svečane kolone političara moći bez počasne pratnje i bez obezbeđenja da se zaukavaju na autoputu kojim će se kretati još jedino luksuzna vozila kriminalaca i crkvenih velikodostojnika.

Istrebljivanje vozila i ljudi kojima je istekao rok trajanja sprovodi se putem za sada nenasilne, planske i bespoštedne pauperizacije potonjih: opatuljivanjem i čerupanjem penzija, poskupljenjima svega što od države podanici moraju da kupuju (svakih pet minuta nova, jedna te ista dokumenta: lične karte, dozvole, pasoši, tablice na kolima); harač koji i ja, kao zemljoposednik, treba da platim za navodnjavanje i odvodnjavanje nadilazi moj budžet, a u ataru, na delu planete čiji sam ja katastarski vlasnik, nema nikakvog irigacionog sistema, nismo još dostigli negdašnji Egipat. Ali jednog će lepog dana država ljubazno izračunati kamate, zatezne, kaznene, progresivne, i izvršitelji, novi državini pipci i buzdovani, izvestiće me, pazeći da ne stanu u blato ili u prašinu, da mi se zemlja oduzima zbog neplaćanja dažbine!

&

Policija je dobila milijardu fotoaparata kojima slika zaustavljena vozila, zadržao si se pola minuta gde ne treba, daj pet hiljada, kamere slikaju nepravilna prestrojavanja, država svaki čas traži da se od nje kupe nove tablice, sad je smišljen tehnički pregled kao novo čistilište, i već sam u dvorištu mojih majstora video dve škode, kojima moja škoda može mati da bude, čiji su vlasnici odustali od njih: za opravke i ulepšavanja koja bi zadovoljila novoproglašeno cepidlačenje na tehničkom pregledu, vlasnicima treba dvostruko ili trostruko više novca nego što njihova do juče upotrebljiva vozila vrede. Oni bi možda i to potrošili, petsto evra je farbanje, to je ipak manje nego što košta bolji polovni (a za njih novi) auto, ali oni novac za limara i lakirera jednostavno nemaju.

Pa dobro, šta ja hoću?! Da nas puštaju sa neispravnim kočnicama, bez farova i migavaca, da ugrožavamo koga stignemo?!

Daleko bilo, ja sam, naoborot, za to da nam radi sve kako treba, te da uspešno kočimo i ako smo sami samcijati na turskoj kaldrmi, ili na letnjem putu, ali pooštriti uslove preko noći i biti slep na to kako stanovništvo živi, da li je to što bi moj drug D. rekao učtivo?! Čovek koji se u Požegi latio šibice, ili upaljača (koji je možda i bacio na svoju benzinom prethodno polivenu dačiju: ko nema za auto dorastao novom tehničkom pregledu ne treba ni da puši, to je tek luksuz!) obratio se mislim više nama nego despotu i njegovima.

Jeste možda njegova prvobitna poruka bila “sjašite već jednom, gospodo hrišćanska”, ali držim da je nama poručio: “Vidim da svi trpite sve, i sam sam gutao sve čime me je vlast hranila, i sam sam primio mnogi šamar i bubotak i ne pomislivši nikad na bunu, ali mi je sad dosta, a vi gledajte šta ćete!”

Mislio sam da poklanjanje niškog aerodroma beogradskoj vlasteli može izazvati iskru pobune, a Niš da može postati simbol borbe za dostojanstvo i slobodu, a ne samo mesto u kojem je presečena pupčana vrpca budućeg imperatora. Pogrešio sam, kao i toliko puta dosad.

Kad bi među nama bilo solidarnosti (kao što nema duhovnosti, i kao što među pripadnicima vladajuće klike nema skromnosti, a te tri vrednote su stubovi Gandijevog učenja o pravednijoj zajednici), svi mi kojima predstoji susret sa novouspostavljenom tehničkom inkvizicijom zaduženom da iskoreni jeretička vozila kupljena pre trijumfa vladajuće partije – uplatili bismo po tri evra, možda i manje, jer nas ima ko zna koliko hiljada, na račun sa kojeg bi bio kupljen tehnički pregledljiv auto za gnevnog i ogorčenog čoveka iz Požege; sa tog bi konta bio plaćen i novi tehnički pregled, bila bi namirena kazna što je izazvao omanji požar u gradu, i bilo bi kupljeno mirišljavo drvce.

Zašto baš njemu, kad nam se na tehničkom isto svima crno piše? Zato što je u zemlji pokunjenih, pomirenih i neosvešćenih, gde smo bezmalo svi sluge, a niko nije Jernej, iskazao svoje neslaganje, što nam je o svom trošku i na svoju štetu otvorio oči.

Peščanik.net, 26.07.2018.