Oni koji su doživeli 68′ su danas starci. Preći ću preko pitanja odgovornosti, iskorišćavanja, karijerizma, malih bednih koristi ili potpunih nesreća: zanima me ostavština 68′ u svakodnevici onih koji je nisu doživeli, ali ona izvesno postoji danas u njihovim životima.

Reč je o simboličkoj godini: stvari koje su zauvek promenile život nekoliko generacija su se dešavale nekoliko godina pre, i nekoliko godina posle, i konačno su se utopile u neverovatnoj dosadi i površnosti osamdesetih godina prošloga veka. Gradjanski pokreti u Americi su od sredine šezdesetih godina promenili društvene odnose i kulturu, i uspeli da naprave ključnu grešku, istu koju je napravio ženski pokret u devetnaestome veku: izdali su Crnce. U Evropi su se promene već uveliko desile medju intelektualcima i na univerzitetima, posebno posle ogorčene borbe protiv francuskoga kolonijalizma u Alžiru od kraja pedesetih godina. Posle 68′, promene su ponegde bile katastrofalne: vojne diktature posvuda po svetu, od latinske Amerike do srca Evrope, Grčke, radikalna krila koja su prešla u medjunarodno organizovani terorizam (nemačko-japansko-palestinski), propast čehoslovačkoga pokušaja čupanja iz sovjetskoga smrtnoga zagrljaja, budjenje kulture u bivšoj Jugoslaviji zajedno sa završnom, “korejskom” fazom titoizma. 68′ je zapravo trajala, u svome političkome značaju, nekih deset godina, 1966-76. No značaj toga doba za kulturu i svakodnevni život, temeljna promena antropoloških odlika stanovništva celoga sveta, ostaje.

Koje su to bile promene, ošta je to moglo da ostane bez ikakve brige ili čak znanja o tome kakav je bio politički smisao 68′? Promenili su se ključni postojeći koncepti tela, seksualnosti, hrane, oblačenja, ponašanja, prostora u kojima živimo, načina na koji komuniciramo. Potrošačko nasilje je “proždrlo” sve što je moglo uopšte podsećati na refleksiju ili svest, ali ti su oblici preživeli. Mogu li se još koji put probuditi?

Osnova uspeha 68′ u tome smislu zavisi pre svega od svesti da “revolucija”, šta god da je bila, nije bila krvava: bili su krvavi odgovori na nju. Mogli bismo naprosto reći da nije uspela: no “uspeh” revolucija koje poznajemo iz prošloga veka je takav, da možemo biti samo srećni što 68′ nije uspela. Iz toga bi se moglo zaključiti da je upravo njen politički poraz označio izuzetan opstanak nekih osnovnih ideja te revolucije, i mogućnost njihove obnove. Zahvaljujući fuziji ideja strukturalizma, nove seksualne etike, istočnih filosfija i tradicionalne zapadne liberalnosti, kako evropske tako i američke, sve uz veliki napredak komunikacija i medija, te ideje su brzo postale globalne. U osnovi svih tih ideja je negiranje ili borba protiv kapitalizma. Uzmimo prvo seksualnost, koja je i uzrok i posledica menjanja tela kakvo nije bilo vidjeno sve od radikalne promene ženskoga tela tokom i posle prvoga svetskoga rata: sloboda, uz nove mogućnosti kontracepcije, promenila je odnose medju polovima, i dala nova značenja materinstvu i porodici. Komuna, oblik slobodno organizovane porodice, još je i danas oblik kome se povremeno vraćaju alternativne grupe. U svakodnevici onih koji nemaju hrabrosti da istupe iz tradicionalnih porodičnih i polnih okvira, ostaje seksualna sloboda kao nesumnjivo dostignuće 68′ – toliko izdržljivo, da ga u svome licemernome svetu održavaju i javno goreće pristalice crkava i njihovih pravila. Nova seksualnost je promenila ljudsko telo: žensko je postalo manje zavisno od tvrde odeće, mekih oblika, sa većom popustljivošću za slobodne oblike, premda potrošačka tiranija i dalje zahteva da žene troše novac na dijete. Muško telo je pretrpelo još mnogo veće promene, prve posle baroknoga muškoga tela koje se ukrašavalo. Kosa je konačno postala duža, muškarci su počeli nositi cvetne dezene, isticati svoju anatomiju, ili je pokrivati neočekivano široko krojenim, šarenim i obojenim tkaninama. Nositi danas (danju) crno odelo označava otvoreno pokoravanje moći i služenje kapitalizmu – ali da nije bilo 68′, to ne bismo odmah prepoznavali. Stariji se sećamo kako su dečacima nasilno skraćivali kosu, sećamo se musicala Kosa koji je označio novu eru zabave. Novo telo postalo je obuzeto muzikom, koja je bila dostupna odasvud, i koja crpla nove motiva odasvud (indijska faza Beatlesa, indijski uticaj na grčku popularnu muziku, mešanje rocka i ethno muzike, itd.). Novi odnos do tela i izgleda označio je živu razmenu sa proizvodjačima tkanina i odeće posvuda u Aziji, odakle je dolazila nova odeća i novi nakit, dok su tamo odlazili hipiji na manje ili više trajnu obnovu tela i duše. Droga je sastavni deo toga folklora. Da skratim debatu, postaviću pitanje: šta više volite, managerku koja nervozno šmrka kokain u svome hladno dizajniranome stanu pre nego što se suoči sa novinarima, ili hipi društo koje savija marihuanu? Dozvola marihuane je načinila socijalna i kulturna čuda u zemljama koje su dopustile upotrebu – smanjivanje kriminala, smanjivanje zavisnosti od jakih droga: vredno je promisliti. Hipi kultura je masovno vratila vegeterijanstvo u svakodnevicu: računa se da je danas oko 30% stanovnika u najrazvijenijim zemljama sveta vegeterijansko. Hipi kultura je otvorila pitanje zdrave hrane, ekologije i ekološke osvešćenosti, globalne raspodele hrane, solidarnosti, konačno novo razumevanje ljudskih i životinjskih prava. U tome kontekstu, 68′ je nanovo postavila pacifizam na noge, posle užasa dva svetska rata. Nešto religije je uspešno otrgnuto iz ruku crkava, promenjen je odnos prema “rasi”, za koju danas prosto znamo da biološki ne postoji, promenjen je odnos prema ženama, feminizam je uspešno uzleteo iz haotičnih ideja 68′. Drugim rečima, mnogo stvari koje danas – još uvek – mnogi smatramo samorazumljivim, posledica su društvenih i kulturnih promena koje su se desile u deceniji 68′. Kruti, uštirkani, samosvesni, patrijarhalni, kolonijalni, agresivni i koristoljubivi svet posle drugoga svetskoga rata razblinuo se u psihodeličkim bojama i oblicima. Posle se uspešno vratio tamo gde smo i sada, ali danas bar uspešno čitamo svet u kojem živimo, sa kolektivnim sećanjem na 68′.

Dobar deo folklora pobune odmah je proždrla potrošačka kultura – kao što su recimo mini suknje, swingerstvo, pornografija, muzika, pop, i mnogo drugoga. No 68′ je otvorila nišu koja više nikada nije mogla biti zatvorena, i još uvek je na raspolaganju: samosvest margine, alternative, mogućnost neinstitucionalizovanog organizovanja, gerilski pristup urbanosti i kulturi, nepredvidljivost reakcije i nove pobune. Boje filmova iz toga doba su izbledele, ali ih je mogućno restaurisati zahvaljujući kompjuterskim tehnikama koje su razvili pripadnici generacije 68′. Odakle ideja Interneta, odakle neobični tipovi koji su je razvili, dobrim delom izvan i protiv državnih institucija? Takodje iz 68′ i pripadnika te generacije. Možemo im zameriti prodanost, služenje neprijatelju, etičku arbitrarnost i šta god želimo: no ono što je ostalo iz 68′, i što je i danas najveća tekovina toga doba, jeste otvorenost i dostupnost sredstava za učenje i razvijanje kritičke misli, pre svega za mišljenje o ograničenjima koje ta uglavnm prividna sloboda nameće. Naravno da je lakše misliti slobodu u slobodnome telu, koje obavija meka i slobodna odeća, sa lako formulisanim i izvodljivim željama, u saglasnosti sa željama drugih, u skromnom ali veselome životu, punome slika, muzike, u jakoj stečenoj i naučenoj otpornosti protiv proglašenih pravila, sa osetljivošču na svaki oblik laži i nepravde. Ono što je u osamnaestome veku bila privilegija maloga kruga intelektualaca, postalo je posle 68′ opšta svojina – ili bar mogućnost svojine, i više se ne može ograničiti na elite. Koja je druga revolucija to postigla?

Peščanik.net, 20.06.2008.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak (Svi tekstovi)

Leave a Reply