Što se može postići silom, može se postići trgovinom. To je jedno od temeljnih liberalnih uverenja. Prednost trgovine nad silom je u tome što dobitak jednih nije i gubitak drugih. Određena preraspodela je obično potrebna kako bi se obezbedila jednakost mogućnosti, čemu pogoduje sistem političke trgovine, koji nazivamo demokratijom. To bi, konačno, trebalo da podstiče ljude da razvijaju trgovačke, a ne ratničke sposobnosti, što čini osnovu onoga što se naziva građanskom društvenošću.

Zašto se svejedno poseže za silom? Tri su najčešća razloga. Prvo, potrebno je da se liberalni, tržišni i demokratski sistem stabilizuje. To može da zavisi od nivoa razvijenosti i postojanog napretka. Tako da je oslanjanje na tržište i demokratiju veće u razvijenijim društvima, dok razvijenost opet zavisi od privrednih i političkih sloboda. Stabilizovanje te međuzavisnosti zahteva vreme, a to znači i sposobnost da se ne posegne za silom kao kratkoročnim rešenjem.

Drugi je problem nedovoljna globalizovanost privrednih i političkih odnosa. Budući da države preraspodeljuju, nacionalizam je privlačan čak i u liberalnim i demokratskim zemljama. Usled toga, ograničavaju se trgovina, kretanje ljudi i finansijskih sredstava. Jedan ili drugi oblik nacionalizacije privrede i društva je način da se prinudno, a neretko i golom silom, preraspodele sredstva i dobra.

Treći je problem ideološki. Upotreba sile se još uvek često opravdava utopijskim vrednostima: komunizam umesto privatne sopstvenosti, autoritarizam umesto demokratije, samobornost umesto građanizma. Ciljevima koji se ne mogu postići nikakvim sredstvima, posebno ne trgovačkim, mora se težiti svim silama, na tuđ račun.

 
Blic, 08.09.2010.

Peščanik.net, 08.09.2010.