Sculptures de livres par Alicia Martin http://goo.gl/L9BKlx

 
Divim se veri liberalnih ekonomista u ideju slobodnog tržišta koje, ako se i ovde pojavi, postaje konačno ona sila koja će rešiti stvar. Doduše još se više divim veri komunista u besklasno društvo, jer je ta ideja vera u nešto još pravednije i idealnije. Otuda mi nije jasno zašto liberali smeštaju komunističku ideju na ropotarnicu istorije kao neostvarivu utopiju, koja je jedino svoje „pravo lice“ pokazala u staljinističkim čistkama, a ne vide utopizam vlastite ideje koja se u današnjem real-kapitalizmu održava mahom državnim nasiljem. Nisu li obe ideje u svom nepatvorenom obliku upravo utopijske, kao i svaka druga ideja koja je ulogu državne organizacije želela da umanji zarad stvaranja neke harmonične ljudske zajednice?

Kao potpuni laik za ekonomska pitanja nekad sam srećom čuo od pametnijih od sebe da ekonomija nije nauka, a znam da to nije ni umetnost, što mi daje za pravo da pomislim da bih možda tu nešto mogao da shvatim bez da imam za to naučni kapacitet. Razumem ja ideju o tržištu bar koliko Lakićević razume ideju o umetnosti. Tržište je staro koliko i civilizacija, ono je uveliko pred-kapitalističko i nemoguće je odbaciti ga ili se praviti da ga nema. Ono je dakako uvek bilo kamen spoticanja onih ideja koje su mislile drugačije ekonomske i političke sisteme, kao što se Lenjin posle revolucije morao opredeliti za NEP ili kao što savremeni teoretičari alternativnih ekonomija najpre padaju u utopizam kada pomisle da je ekonomija izvan tržišta održiva. Tržište je nesalomljiva društvena formacija upravo zato što je po svojoj prirodi perfektno dijalektička. Dijalektika ponude i potražnje, proizvodnje i potrošnje, viška i manjka, upućuje na tržište kao na dinamičnu formu uređenja ljudskih odnosa.

Ali, takođe dobro znamo da bismo teško umeli da upremo prst na neki primer „slobodnog tržišta“, odnosno ništa lakše nego što bismo mogli da navedemo istorijske primere besklasnog društva. Kroz istoriju su, dakle, tržište oblikovali klasni odnosi (poglavica nikad nije na istom tržištu kao i njegov podanik), rodni odnosi (rad muškaraca je po pravilu tržišno više vrednovan od rada žena) ili pak rasni odnosi – kao što je recimo bilo u slučaju Kolumbove trgovine sa američkim Indijancima. Tada su Španci svoje bezvredne đinđuve razmenjivali za zlato pa onda, nezadovoljni profitom od te trgovine, primoravali domoroce da rade u rudnicima zlata. Ovi su zauzvrat dobijali bakarne ogrlice kao dar koji ih ujedno i porobljava.

Takođe znamo da je, na primer, i jugoslovenski socijalizam bio sistem koji je znao za tržište. Susret socijalističkog samoupravljanja i tržišne ekonomije tokom reformi započetih 1958. pokazao je između ostalog urgentnost suočenja dve premise: društvene svojine nad sredstvima za proizvodnju i potrošnje kao domena koji se ipak smešta u neku privatnu sferu, mada nad njom takođe dominira zajednička društvena i kulturna imaginacija. Polemike vođene šezdesetih (recimo na stranama Ekonomske politike kao tada vodećeg pro-reformskog glasila) postavljale su tržište kao dobrodošlu anti-birokratsku regulatornu silu u odnosu na koju proizvodnja treba da se uskladi da ne bi proizvodila viškove robe koja se ne može prodati, ali se takođe bistrilo o tome da postoji značajna razlika između domaćeg tržišta (čiji principi moraju biti usklađeni sa socijalističkim moralom) i međunarodnog tržišta na kom vlada „bezdušna kapitalistička igra“ u kojoj moćni i bogati ne mogu biti ravnopravni konkurenti malim i siromašnim. Ideja o patriotskoj ekonomiji je karakteristična i za socijalizam i za kapitalizam i ona je danas zapravo na snazi svuda u svetu (Nemačka, Rusija, Kina…), bez obzira na liberalne nade iz osamdesetih i devedesetih da će globalno tržište biti nezavisno od nacionalnih država i njihovih interesa.

Odnosno, kada govorimo o slobodnom tržištu uvek govorimo i o oblicima ideološkog regulisanja te ideje, odnosno o onom diskursu koji ograničava tu slobodu ili kroz pozivanje na neki moral – protestantski ili socijalistički – ili kroz pozivanje na ideju sabornosti organske zajednice, najčešće sublimirane toplim skutima nacionalne države. Već je odavno opšte mesto da je sadašnja kriza kapitalizma, izazvana orgijastičkim bogaćenjem već uveliko bogatih, prouzrokovana krahom veberovske veze kapitalizma i protestantske etike, kao što je i socijalizam postao korumpiran udaljavanjem nomenklature od socijalističkog morala. Prema tome, nema slobodnog tržišta jer je svako tržište unapred definisano političkim okolnostima i kulturnim vrednostima.

Verovatno su moji pogledi na ekonomiju naivni, ali su dosta naivni i pogledi ekonomista na kulturu i umetnost. Pre svega u tome što oni naglašavaju isključivo robni karakter umetničkog dela, ili pak njegovu ulogu u kulturnim industrijama. Često se pominju Rembrant ili Mocart (najviše se vole predmoderni primeri, valjda po hegelijanskoj logici da je umetnost okončala svoju istoriju u 18. veku), čija muzika će uvek imati svoju publiku koja će plaćati za tu umetnost zato što ona ima imanentan estetski i umetnički značaj. Na žalost, ni Rembrant ni Mocart nisu bili uspešni poslovni ljudi (a pokušavali su) i nisu kraj života dočekali u blaženom bogatstvu na koji bi ih njihov talenat morao usmeriti, bar po ideji liberalne tržišne meritokratije. I Mocart i Rembrant za nas postaju „brendovi“ ne zahvaljujući tržištu već zahvaljujući sistemu obrazovanja uz pomoć kog znamo za tu dvojicu, kao što ne znamo za one koji su u tom sistemu ostali nepomenuti. To što se tržište posle oslonilo na naše obrazovanje i ponudilo nam i čokoladne Mocart kugle, jeste svakako jedina zasluga tržišta.

Konačno, ako pokušavate da prodate knjige koje imaju vrednost – kao što to ovde rade neka mala-srednja izdavačka preduzeća prema kojima bi liberalni ekonomisti trebalo da imaju poseban respekt – onda se suočavate sa zakonima potražnje koji nisu neutralni već duboko unapred definisani kulturnim nasleđem, obrazovnim sistemom i političkim manipulacijama. I zato veoma cinično zvuči primedba Mijata Lakićevića da se „kulturni poslenici u Srbiji ne žale na državu nego na tržište i traže još više državne intervencije a još manje slobodne konkurencije“. Ta sentencija je upravo šlag na torti značajnog nerazumevanja uloge kulture i obrazovanja u jednom društvu. Ali, šta drugo traži Lakićević nego istu tu državu kao aparat koji će omogućiti to fantazmatsko slobodno tržište jer ne vidim ko će drugi u njeno ime doneti tu odluku. Otuda nisu savremeni liberali daleko od kardeljevaca koji su dali državi samoj zadatak da odumre kroz proces „podruštvljavanja“, proces koji je ona trebalo da omogući i sprovede.

Prema tome ne vidim da se neko, pa ni Dejan Ilić, žali na tržište već upravo na državu koja nije u stanju da sprovede one osnovne preduslove po kojima upravo kultura ne bi bila tretirana kao i svaka druga roba, a njena proizvodnja ne bi bila organizovana kao bilo koja druga industrija. Otuda je na kulturi, i još važnije na obrazovanju, sve i zapelo, jer upravo kultura i obrazovanje svedoče o tome da tržišna cena i vrednost nisu isto. Ista se perverzija događa i kada se radi o „političkom tržištu“ koje Lakićević takođe pominje. Pa ako su zakoni tržišta jedini validni, zašto se onda na političkom tržištu konačno nije pojavio onaj ko će dobiti mandat da sprovede tako logične, racionalne i superiorne liberalne ideje? Od socijalističkog ekonomskog reformatora Ante Markovića pa do Saše Radulovića prisustvujemo samo političkom krahu ideje liberalnih reformi jer takva opcija na ovdašnjem političkom tržištu izgleda nema svoje potrošače pa je samim tim onda, bar tako sledi iz Lakićevićeve argumentacije, i ona osuđena na propast kao nešto što se nije prilagodilo „slobodnoj utakmici“ na političkom tržištu. Ako su i politika i kultura tržište onda kako to, pitamo se, već 25 godina živimo nemogućnost da liberalne vrednosti postanu društveno normativne? Pa upravo zato što tržište ipak nije univerzalni odgovor na naše društvene i ekonomske probleme. Politička roba koju liberali nude na političkom tržištu evidentno ne prolazi, ljudi je ne kupuju, više vole da kupe neke druge ideje. I kome sada da se Lakićević žali zbog toga? Tržištu? Državi? Narodu? Dejanu Iliću?

No, kako god, s pažnjom ću i dalje pratiti pisanja liberalnih ekonomista jer je ova rasprava jedna od retkih prilika da pokušamo da se međusobno razumemo oko pitanja koja su daleko važnija od onih kojima sadašnja država pokušava da nas zamajava i zamagli sopstvenu nesposobnost i nekompetentnost da javnu raspravu o odnosu obrazovanja, kulture i tržišta uopšte i otvori.

 
Peščanik.net, 21.11.2014.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU