Ljudi, jutros čujem zvukove koji su me na mah podsetili na detinjstvo, istrčim na prozor i imam šta da vidim, cisternu sa vodom i šmrkovima, ljudi u žutim kabanicama peru ulice. Pa krenem niz Bulevar, nekad Revolucije, onda Mira, pa Kneza Aleksandra Karađorđevića i vidim kako ga nema, kako je „otišao“ onaj crnosivi sloj štroke primamljiv za nabacivanje druge štroke, te su se pojavile ivice trotoara, razlika između kolovoza i ivičnjaka, te sa više ponosa prođoh pored Muzeja 25 maj. I sa manjim osećajem bede, jer je siromaštvo jedna, a beda druga stvar.
No, kada je o detinjstvu reč, ili o sumama istorije, između Madleninih kolačića i smena državnosti i država, ili o „zajednici sećanja“, ili o „politikama sećanja“, sleteh u rano jutro (nije baš u majsku zoru, ali kao da je) na podgorički aerodrom. I to zbog promocije knjige drama Radmile Vojvodić, u kojoj je prva „Princeza Ksenija“ i kakvu bi Crnu Goru glavna junakinja voljela i htela iz izbeglištva, te „Montenegrini“ i „Montenegro bluz“, srazmernih pogledu na hotel „Crna Gora“ u čijem pročelju u istorijskom ambijentu kako oduvek pamtimo, muškarci u godinama čitaju novine i bistre politiku, a žene pušeći cigaretu umeju nešto važno uz kafu da ispričaju jedna drugoj. A letnja bašta iskopana, nema je, biće tu neki „Šeraton“, kažu. Suverenitet i tranzicija.
Koliko vremena mi zapravo imamo da „pojedemo“ i u novi kvalitet prevedemo „jedinstvo suprotnosti“, ili „negaciju negacije“. Koliko vremena da se „zapate“ i u institucije prevedu „revolutivni“ događaji, da države izdrže same sebe, da se održave.
Iako slutim da je najvažniji potez Mila Đukanovića bio da „iseče“ i preseče službe Slobodana Miloševića, te tako započne, čega se nije uzalud prisetiti u ove martovske dane i ide nad strahotnom sudbinom Zorana Đinđića i modernizacije u Srbiji, ipak, kako su se žene zaverile da se u pozorišnoj i ko zna kakvoj formi pozabave jednom uspomenom, i jednom veličinom koja ima biti stvarna jer takvom jeste, dakle primernom bez mitologije, nije daleka misao da između poetika i matematike ima neke veze. Ili šta je „rad vremena na shvatanju stvari“, koliko ima vremena i kapacitiranosti da se stvarni život autorizuje, koliko ima htenja i mogućnosti da se nad procesima uspostavi kontrola i očituje njihova svrha, opšte dobro koje ljudima, građanima, daje stabilnost i ne odbacuje promenu kao implant, rečju, kako da siromaštvo ne bude beda.
Novine su pune, i svaka na svoj način, znate već, u skladu i sa „politikama sećanja“ i političkim tendencijama izveštavaju o besramnom napadu na novinarku „Vijesti“ Oliveru Jakić, koja na naslovnoj strani svojih novina izjavljuje „Ako ne nađu napadača, neka ne šalju dobrovoljce“, u kodu koji je jedna Amerikanka, crnogorskoga porekla, definisala kao saznanje poodraslih godina, dalekih od detinjstva, kako se i zašto u Crnoj Gori ženama kaže „sine moj“.
Istovremeno, najavljuje se televizijski intervju sa Milom Đukanovićem, a centralno pitanje je pitanje jednog kontinuiteta. Ili diskontinuiteta, u Crnoj Gori, a to je sudbina KAP-a, Kombinata aluminijuma, iz perioda modernizacija, do perioda tranzicije, svojevrsna „zajednica sećanja“, svih u njemu zaposlenih i svih nezaposlenih.
Podgorica je dobila ono nešto mediteransko, građani su išli u pozorište u vreme „velikog snega“, svi su imali jeftinije karte i o tome se priča, kultura solidarnosti se povećava u vanrednim situacijama, viđali smo to „na teritoriji nekadašnje Jugoslavije“, ratne i poratne.
Nisam mnogo smislila za buduću dramatizaciju, ali evo jednog scenografskog predloga. Izložba svih cipela koje su se nosile i koje se nose u Crnoj Gori, babe su nam dizale opanke na ragastov od vrata da ih ne bi što pojelo u toku noći, danas ulicama hodaju djevojke na onim baroknim cipelama sa platfusima i potpeticama što višim to lepšim.
Slušala sam Mila Đukanovića dva i po sata, sine moj.
Danas, 13.03.2012.
Peščanik.net, 14.03.2012.
