Džulian Asanž je u bekstvu. Ali on ne beži od zakona, već od nepravde. On zna šta ga čeka. Ponizio je Ameriku i zna da neće biti milosti ukoliko ga se dočepaju. Izručenje Švedskoj bi verovatno bio prvi korak na dugom putovanju, koje bi se završilo osudom na par stotina godina u rupi bez prozora u nekom američkom zatvoru.
Krivična dela koja se Asnažu stavljaju na teret u Švedskoj su sumnjiva. Osumnjičen je za krivično delo silovanja u blažem obliku i seksualno zlostavljanje. On odbacuje optužbe tvrdeći da je reč o prljavoj kampanji.
Nemački TAZ preporučuje Asanžu da napusiti ambasadu i ode u Švedsku, jer vrlo dobro zna: „Ako se optužbe pokažu neosnovanima, onda je on slobodan čovek“. Mogu samo da čestitam kolegama iz ulice Rudi Dučke na velikom poverenju koje još uvek imaju u pravnu državu.
Postoje dobri razlozi da posumnjamo u ovakvu interpretaciju pravne države. Ko joj se nađe na putu, može se pouzdati u jedno: Redov Bredli Mening, koji je bio verovatno najvažniji izvor Vikiliksa, proveo je deset meseci u samici. Noću je morao da preda svu odeću i da svakog jutra stoji nag ispred svoje ćelije. Bile su mu zabranjene i telesne vežbe u ćeliji, u kojoj je boravio pod upaljenim svetlom. To je pravna država.
Ono što primećujemo jeste velika kriza legitimiteta Zapada. Asanž, Anonimusi, Occupy pokret – sve su to simptomi ove krize. Šta je zakon i kako se shvata pravo? Tumačenja ovih pojmova sve više se razilaze.
Zakon je jasan: zabranjeno je objavljivanje dokumenata važnih za nacionalnu bezbednost. Zabranjeno je hakerisati banke podataka kompanija kreditnih kartica. Zabranjeno je zauzimati javne površine. A pošto je sve to zabranjeno, onda Asanža, Anonimuse i Occupy treba prijaviti, optužiti i osuditi.
Uzgred, takođe je zabranjeno održavanje pank molitvi u ruskim crkvama.
Ali zakon ne štiti uvek pravo. Vidimo da Amerikanci u ratu ne haju puno za njihovo ili bilo čije pravo. Svedoci smo da su naša društva postala taoci pohlepe kriminalnih aktera finansijskih tržišta. Trpimo posledice toga što se institucije, koje bi trebalo da štite opšte dobro od interesa pojedinaca, zaobilaze i ignorišu. I tolerišemo činjenicu da snage bezbednosti gone i kriminalizuju one koji se protiv ovakvog stanja bune.
U našem sistemu nije predviđeno da ljudi uzimaju stvari u svoje ruke. „Za to imamo parlamente i sudove, dakle pravnu državu“, rekao je urednik Zeita Jozef Jofe kada je Vikiliks objavio dokumenta američke vlade.
Ali mučenja u Abu Graibu, waterboarding u zatvorima CIA, ubijanje nenaoružanih civila u Avganistanu – mnogo toga što je Ameriku proteklih godina dovelo opasno blizu diktatorskim režimima Bliskog istoka, Kine ili bivšeg Sovjetskog saveza, izašlo je na svetlost dana zato što se ljudi kao što je Džulijan Asanž nisu oslonili na „parlamente i sudove“.
U našem sistemu od ljudi se očekuje da svakih par godina daju svoj glas, a da onda zaćute.
Sistem – to nije neki levičarski slogan iz sedamdesetih godina, već surova stvarnost. Nakon što je Vikiliks izašao u javnost sa poverljivim dokumentima, Viza i Masterkard se ukinuli mogućnost da se preko njih uplaćuju donacije Vikiliksu, dok je Amazon uskratio serverske kapacitete koje je ranije stavio na raspolaganje ovoj organizaciji. Jednostavno tako.
Sistemom se upravlja putem mreže moći i interesa, a održava ga vera tihe većine da je sve u redu. Ali red je narušen. Poverenje je izgubljeno.
Spiegel, 20.08.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 22.08.2012.
NOVE TEHNOLOGIJE
