Ne dešava se često da se neka životinjska vrsta promeni u navikama i ponašanju u jednoj jedinoj ljudskoj generaciji. To se, recimo, desilo sa medvedima u Severnoj Americi, u skladu sa promenom politike izlaganja i sklanjanja đubreta u ljudskim naseljima: medvedi su se navikli na traženje hrane ne samo na đubrištima, nego i u blizini kuća, gde su privremena odlagališta. Druga severnoamerička životinja, rakun, bio je i pre toga naviknut da traži hranu u blizini ljudskih bivališta – đubre je bilo odličan dodatak. U Evropi je jedan od najfascinantnijih takvih preloma doživela vrana. Nekada brza i lukava kradljivica koja je krala svetleće predmete, siva vrana je postala nešto drugo – urbani član ptičjega genga. To je ono veliko sivo čudovište koje bez straha sleće na ulice i autoputeve, i uvek se na vreme povuče, i pred najbržim automobilom. Izgleda da su vrane, za razliku od svih drugih životinja, shvatile šta znači nova ljudska brzina.

Sive vrane su već deo urbanih legendi u velikim gradovima – recimo u Beogradu, gde su stalni junaci blogova. Tamo je ptici dato i novo ime – gačak ili gačac. Dugo sam mislila da Ljubljana nije veliki grad, dok me pre godinu dana nisu u 4 ujutro probudile sive vrane, odnosno ogromno jato sivih vrana, koje su uzletele sa noćišta oko parlamenta: bile su isto toliko uznemirujuće glasne i neprijatnih glasova kao njihovi rođaci po drugim velikim evropskim gradovima.

Gavran, ptica koja u skoro svim mitologijama sveta označava glasnika smrti i nosioca duše, proroka ili glasnika nesreće, predstavlja kulturno-istorijsko dostojanstvo porodice kojoj pripadaju i sive vrane: one su, međutim, postale otpadnici, i predstavljaju sasvim novu mitologiju. Njihovi zlokobni glasovi, koji su vekovima nagoveštavali smrt i nesreću, ili bar poruku iz sveta mrtvih, danas mogu delovati samo ako se slučajno umiri gradska kakofonija motora, škripanja guma i sličnih zvukova. Drugim rečima, u rano jutro, pred zoru, ponekad predveče.

Mitovi povezani sa gavranima i vranama, koji sežu sve do modernoga doba, imaju često dvostruko značenje – jedno kao nagoveštaj smrti i zla, drugo kao nagoveštaj sreće i dobrote. Ponegde veruju da je ptica koju je Noje pustio da preleti vodu i nađe zemlju bio zapravo gavran. U Francuskoj, u Bretanji, veruju da je gavran pokušao da uplaši i udalji Hristove mučitelje, a dok su Hrista pribijali na krst, skinuo mu je sa čela jedan trn: zato je Hrist dodelio gavranu da njegova gnezda nikada ne poplavi kiša, i da su njegovi mladunci uvek sigurni. Arapski nomadi će se zaustaviti za taj dan ako ugledaju jednoga, ali će sa pouzdanjem nastaviti put ako vide dva gavrana. Jedan gavran najavljuje nesreću i smrt, ali dva znače sreću, tri svadbu, a četiri, rođenje: tu se verovatno naslućuje da gavrani nastupaju usamljeno, ne u velikim jatima kao današnje sive vrane. Videti gavrana u izlazak sunca donosi sreću u južnoj Nemačkoj, kao što gavranovo gnezdo donosi kući u blizini napredak i sreću stanovnika. Gavranovi su ponegde nosioci duša loših sveštenika, ponegde pravdenih sudija. Gavranovi su vezani, bar u praznoverici, sa kraljevskom porodicom u Velikoj Britaniji: u londonskoj kuli stalno moraju živeti dva gavrana, njihovo hranjenje se svake godine plaća iz kraljevskoga budžeta, a ako nestanu, jao kraljevskoj porodici. Posle “strašnih godina” za kraljicu Elizabetu (1992, 1997), monarhistički naklonjena štampa se trudila da potvrdi kako su se dva gavrana vratila u dvorište. Jesu li to ipak bile sive vrane? Možda su se umešale u slavnu genealogiju gavrana, u čijem obliku mitski kralj Artur još uvek traži svoje kraljevstvo, čiju mudrost i kobnost slave kjniževnici od Esopa do Edgara Alena Poa? Sive vrane nisu izdresirane da ponavljaju reči, premda je njihova inteligencija potvrđena u eksperimentima na mnogim univerzitetima: u Cambridge-u je siva vrana uspešno došla do crva koji je plivao na vodi u uskoj posudi tako što je bacala kamenove u sud, dok se nivo vode nije podigao toliko da je mogla da uhvati crva. Konačno, postoji sila verovanja koja su po značenju neutralna, i koja povezuju ptičje ponašanje sa promenama vremena. Možda bi bilo vredno ispitati ponašanje gradskih sivih vrana – skoro sigurno dobro poznaju mikroklimatska pravila koja izmiču ljudskoj pažnji.

Možda je dakle došao trenutak da se obazremo na nove urbane stanovnike: njihovi pretci su tradicionalno ubijani i stavljani na krov, u polje ili nad vrata kuće, da uplaše druge iz iste vrste. Sive vrane su poznati neprijatelji sova, galebova, vrabaca i golubova, ali se ne libe napada na drugoga nezgodnog stanovnika gradova, pacova. U mnogim gradovima ih ubijaju, ali one nekako preživljavaju. Primer odnosa prema sivim vranama daje izvrsni dokumentarni film hrvatskog filmskoga režisera Gorana Devića Uvozne vrane, iz 2004. U filmu je prikazana sudbina sivih vrana iz Siska, na koje se prenela sva mržnja prema drugome, uobličena u odgovarajući mit. U gradu su se namnožile sive vrane, koje smetaju svima. “Otkriveno” je da ih je u Sisak doneo nekadašnji direktor železare u bivšem režimu, da bi došao na kraj drugoj gamadi u gradu i oko železare. Direktor je uz to bio Jevrejin, što je sasvim dovoljno za priču o jevrejsko-komunističkoj zaveri protiv hrvatske nacije. Sledi pokolj sivih vrana, pre svega njihovih mladunaca u gnezdima, jer oni ne mogu pobeći. Antisemitizam, rasizam i netolerantnost zapravo uopšte nemaju potrebu za realnim drugim – dovoljna je njihova simbolička prisutnost. Dovoljno je nešto proglasiti “tuđim”, i već imate situaciju rata, istrebljenja, kolektivno opravdane surovosti.

Zato je za mene pojava ljubljanskih sivih vrana bila neka vrsta olakšanja: prvo, još jedan posredni dokaz da je Ljubljana postala, možda ne veliki, ali pravi grad. Pustila sam malo mašti na volju: kako bi bilo da se sive vrane izdresiraju da u parlamentu, oko koga najradije borave, primete malo vatreno oružje, koje je nekako prošlo pored video-kontrole na ulazu (ili poslanike ne kontrolišu) i ukradu ga? Kako bi bilo da se naviknu da potrebe obavljaju samo iznad jaguara, audija i mercedesa? Kako bi bilo da po njihovome kretanju otkrivamo ilegalna odlagališta đubreta? Kako bi bilo da ih konačno upišemo u urbane mitove, kojih i inače baš nema mnogo? Kako bi bilo izbrojati ih, istražiti njihove putanje, dokumentovati njihovu ishranu, obeležiti ih, lečiti ih ako je potrebno, ostavljati im hranu zimi? Kako bi bilo na svaki način sprečiti da im se desi ono što im se desilo u Sisku?

U mnogim velikim gradovima u svetu je urbana ornitologija veoma napredovala: beleže se dinamične promene u načinu života ptica u gradu, posebno se proslavlja pojava novih vrsta, kao što je recimo gradski soko u Njujorku. Vreme bi bilo da se primeti nov stanovnik grada, i da mu se poželi dobrodošlica. Između ptičjega gripa i isterivanja neplaćenih bosanskih radnika je ogromno i sigurno manje posećivano područje simboličke imaginacije i brige za život. U tome području bi bilo vredno izazivati maštu – drugačiju, zapleteniju i veseliju od sisačke.

Peščanik.net, 09.09.2010.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), War Discourse, Women’s Discourse, (ur., 2000); Ženske ikone XX veka (2001); Hronospore II: eseji i komentari (e-izdanje, 2004); Ženske ikone antičkog sveta (2006); Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007); sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur., 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur., 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)