Daću ti ono što nemam, 60 radničkih uniformi iz rudnika Kolubara, retrospektiva Mrđana Bajića u MSU 2022-23, foto: Peščanik
Daću ti ono što nemam, 60 radničkih uniformi iz rudnika Kolubara, retrospektiva Mrđana Bajića u MSU 2022-23, foto: Peščanik

Znate svi onu priču o kuvanoj žabi. Ubacite žabu u vrelu vodu, ona pobegne. Ubacite je u hladnu vodu i lagano podgrevate, ona se skuva a da to ni ne primeti. E, tako je sa radnicima u Srbiji – mi smo kuvane žabe.

Zašto je to tako? Još od odustajanja od socijalističkog samoupravljanja i prelaska na tržišni sistem svega, pa i rada, nije se desilo da zakonodavstvo koje se odnosi na rad krene uzlaznom stazom povoljnom po radnike. Naprotiv, ponekad neprimetno a ponekad skokovito, svako novo normativno rešenje donosilo je nepovoljnija rešenja po radnike u Srbiji. Prelaskom sa Zakona o radnim odnosima na Zakon o radu 2001. godine, ozvaničili smo destruktivnu otimačku varijantu liberalizma, takozvani predatorski kapitalizam, u kojem nema mnogo sentimenta prema radnicima i sve se svodi na što veći profit, često po cenu nekih osnovnih prava koja su radnici do tada mogli da ostvaruju.

Iako naizgled sitna, promena u nazivu zakona – zakon o „radnim odnosima“ (d)evoluirao je u zakon o „radu“ – veoma je značajan pokazatelj toka kretanja stvari. Radni odnos jeste, uvek je bio i uvek će biti centar radnog prava. Zakonom o „radu“ on je gotovo izjednačen sa radom van radnog odnosa, oni paralelno postoje bez ijedne tačke dodira, kako bi nam se i jedno i drugo činilo svakodnevnim i normalnim, iako istina ne može biti dalje.

U prethodnih 15 meseci obišao sam različitim povodima puno gradova u Srbiji i pričao o radnom pravu, Zakonu o radu, temama koje muče radnike. Najveći broj tribina i radionica odnosio se na promociju alternativnog modela Zakona o radu koji je izradio Centar za dostojanstven rad, a koji je promovisan u saradnji sa Udruženim sindikatima Srbije „Sloga“. Na ovim skupovima, kao i na nekim drugim, radnici su pričali o tome šta im najviše smeta u postojećem Zakonu o radu. U takvim razgovorima uočio sam jednu pravilnost – mnogi od njih poznavali su dosta dobro važeća zakonska rešenja i bili svesni svojih prava i svog radnopravnog položaja, tačnije normativnih ograničenja u ostvarivanju pojedinih prava. Ali kada bi se povela priča o nekim pravima koja su predviđena pomenutim alternativnim modelom zakona, samo bi odmahivali glavom – ma gde to ima, to nikada neće ući u zakon… A većina rešenja o kojima smo pričali ne samo da nije apstraktna i nedostižna, već je i sada deo međunarodnih obaveza države da poštuje međunarodne standarde rada. Takođe, pomenuta rešenja deo su zakonodavstava nama bliskih (i po pravnom sistemu i po jačini ekonomije) komšijskih država – Crne Gore, Hrvatske, Slovenije na primer. Još veći šok bi usledio kada bi učesnici saznali da su ova prava nekada bila deo (jugoslovenskog) radnog prava. Ljudi su zaboravili. Ubedljivo najveći broj radnika nije bio ni na početku karijere 80-ih godina 20. veka i prihvatili su zatečeno stanje kao jedino moguće.

Drugim rečima, žaba je skuvana.

Otuda sam smatrao da je zanimljivo da podelim nekoliko primera zakonskih rešenja i prakse primene zakona koju danas smatramo potpuno normalnom, a koja nije ni približno u tom rangu – ona je znak da smo duboko ispod nivoa standarda dostojanstvenog rada kakav postoji u mnogim državama i veoma duboko u mračnoj rupi predatorskog kapitalizma u kojoj trčimo trku do dna.

1. Radni odnos

Krajem 80-ih godina 20. veka 98-99% radnika u Jugoslaviji bilo je u radnom odnosu. Ovaj procenat je sada opao na 60-70%, dok u pojedinim delatnostima radni odnos nema više od 50% udela. Ne samo da se rad van radnog odnosa potencira od strane (nesavesnih) poslodavaca, već je i država ta koja ga potencira preko novih zakonskih rešenja. I jedni i drugi stvaraju privid da drugačije nije moguće – ali to jednostavno nije slučaj. Ako se uporede procenti u Srbiji sa prosekom EU, jasno se vidi koliko su prekarni (kratkotrajni, nesigurni) oblici rada zastupljeniji kod nas nego u drugih državama. Posebno je iritirajuće međutim što se ovi egzotični oblici rada – opet za razliku od zemalja EU – drastično razlikuju od osnovnih standarda rada koje država mora da pruži svakom radniku. Danas postoje radnici koji ne znaju u kojem su tačno radnopravnom statusu – ne krivim ih, i mi koji se bavimo radnim pravom jedva držimo korak za državom koja svako malo izmisli po neki novi – ali još važnije, oni ne znaju koja je razlika između tih modaliteta rada. Na primer, često se čuje od radnika angažovanih po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova, da oni zapravo imaju pravo na godišnji odmor, i to tako što neplaćeni sede kod kuće dve ili tri nedelje, dok ostali radnici (u radnom odnosu) idu na plaćeni godišnji odmor. Kako objasniti da je pravo na plaćeni godišnji odmor ustanovljeno još pre dosta decenija i da neplaćeno odsustvo nije godišnji odmor? I tako se jeftina simulacija ostvarivanja pojedinih prava pretvara u glavama radnika u scenario u kojem ih oni zaista poseduju i realizuju.

2. Radni odnos na određeno vreme

Ako se opet vratimo na 80-e godine 20. veka i pogledamo statistiku, videćemo da na samo što je 98-99% radnika bilo u radnom odnosu, nego je 93-94% njih bilo u radnom odnosu na neodređeno vreme – dakle, onom modelu rada koji se smatra osnovnim i jedinim koji se ne smatra izuzetkom, niti nesigurnim oblikom rada. Danas se međutim procenat radnika u radnom odnosu na određeno vreme drži na oko 15-20%. I ne pomaže to što u Zakonu o radu (još uvek) lepo piše da je radni odnos na određeno vreme izuzetak koji se može ugovoriti samo kada postoje određene okolnosti – čak i inspekcija rada ima praksu da ugovor o radu na određeno vreme proglasi potpuno validnim, iako u njemu nije objašnjeno u čemu se ogleda privremenost radnog angažovanja konkretnog radnika.

3. Dvostepeni otkazni postupak; gradacija otkaznih razloga

Danas je moguće otpustiti radnika i za najmanju sitnicu. Ne samo to, ako radi van radnog odnosa moguće ga je otpustiti u bilo koje vreme, bez otkaznog razloga, otkaznog postupka i otkaznog roka. Taj radnik ne može pokrenuti ni radni spor povodom nezakonitog otkaza. Situacija nije mnogo bolja kada je reč o radnom odnosu, jer su relikti zaštite radnika od neopravdanog otkaza u svakoj verziji Zakona o radu sve disfunkcionalniji i beskorisniji. Tako se radnik može otpustiti i za nešto što bi se u svakoj drugoj državi pred sudom smatralo manjim kršenjem radne discipline ili radne obaveze, za koje bi možda dobio opomenu ili jednokratno smanjenje zarade. Kod nas ne postoji gradacija otkaznih razloga, pa je svaki razlog dobar razlog za otkaz ugovora o radu. Dobar – u smislu da je održiv na sudu, pod uslovom da poslodavac poštuje ostala pravila otkazivanja ugovora o radu.

Nema ni dvostepenosti otkaznog postupka, ona je odbačena kao komunističko-birokratska zavera protiv poslodavaca. Sve čime nije zadovoljan u otkaznom postupku radnik može proveriti na sudu. Osim kada ne može, naravno, kao što ne mogu radnici van radnog odnosa. Ili oni koji (uzalud) čekaju duže od 60 dana da ih poslodavac vrati na posao, kao što neretko poslodavci obećaju samo da bi doveli radnika u zabludu dok mu istekne rok za tužbu – nakon toga poslodavac izlazi (pravno) čistog obraza iz cele stvari, koliko god bio nezakonit otkaz kojim je počastio radnika.

Nema ni obaveznog postupka rešavanja spora kod samog poslodavca, koji često može da dovede do zajednički zadovoljavajućeg ishoda, bez dugotrajnog i skupog uplitanja suda.

4. Plaćeno odsustvo za vreme otkaznog roka

Ovaj primer je poseban, jer – rečima jednog od radnika – „kako mogu da imam plaćeno odsustvo za vreme otkaznog roka, kada nemam ni otkazni rok?“ Odista, prilično smo daleko od prava koje je uobičajeno kod mnogih naših komšija – da radnik u toku trajanja otkaznog roka ima pravo na određeni broj sati (najčešće pola dana ili jedan dan u toku radne nedelje) da bi tražio drugi posao. Ovo pravo jeste međunarodni standard. Ali ne samo da ga Zakon o radu Srbije ne poznaje, nego mi međunarodni standard kršimo mnogo dublje i ozbiljnije – otkazni rok zakonom je predviđen samo u slučaju kada otkaz daje poslodavac, iako je standard da bude predviđen za svaki oblik otkazivanja ugovora o radu, osim za takozvani „vanredni otkaz“ kada zaposleni svojim nedoličnim (po pravilu agresivnim ili jako štetnim) ponašanjem učini nemogućim da se zadrži u procesu rada. Ovaj primer sasvim lepo opisuje koliko smo daleko od savremenog radnog zakonodavstva – ne samo da ne poznajemo rešenje koje je u drugoj polovini 20. veka bilo aktuelno u Jugoslaviji, već smo se spustili nazad u 19. vek kada nije bilo nekih posebnih pravila otpuštanja radnika…

***

Ovi primeri neki su od mnogih. Pisao sam već o nepoštovanju raznih međunarodnih standarda, između ostalog i onih najvažnijih koji se odnose na Međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima i Revidiranu evropsku socijalnu povelju. Jasno je, ne treba se zavaravati, da međunarodno pravo ne interesuju političke strukture na vlasti. One su se svesno odrekle bilo kakve moralnosti u odnosu na radnike, u politikama i zakonima koje sprovode. Kapitalizam koji promovišu ne samo da nema ljudsko lice, već je radna eksploatacija direktno reklamirana kao izvor ekstraprofita, kojom se privlače takozvani „strani investitori“. Sve je ovo poznato, ali zabrinjava to što se kolektivna svest o pravima koja bi radnici mogli da ostvaruju praktično izgubila. A upravo to uzrokuje odsustvo revolta trenutnim stanjem i lažno zadovoljstvo položajem koji imaju, „samo da ne bude gore“. Odsustvo svesti da za isti rad koji danas ostvaruju mogu da dobiju mnogo više, kao i da ga rade u daleko boljim uslovima nego što je to sada slučaj nije nešto o čemu se razmišlja. A trebalo bi da bude, jer je taj kritički odnos prema stvarnosti u kojoj postoji samopoštovanje radnika koji zna da realno i racionalno proceni svoj položaj u procesu rada, nešto što pokreće promene na bolje. Sindikati su naravno tu da takvu energiju kanališu, oni mogu raditi i na obrazovanju radnika, ali na kraju se sve svodi na to – jesmo li skuvane žabe, ili nismo.

Peščanik.net, 25.01.2023.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.