Često je mnogo zanimljivije otkriti ko o nečemu uopšte ne piše ili piše tako da to bude pomalo nevidljivo nego ko se o čemu “razmahao”. Čitanje “između redova” podrazumeva pre svega čitanje onoga čega nema. Takav je, recimo, najsvežiji slučaj povlačenja optužnice protiv Marka Miloševića.

Čekanje šta će od neke teme biti spada u oprobanu strategiju opreznog novinarstva koji se često, sasvim neopravdano, nazivao “ozbiljnim” novinarstvom. Najistaknutiji predstavnik takvog novinarstva svakako je “Politika”. Ona već ima vrlo uhodanu praksu slaganja sa vremenom. Jedino “Politika”, naime, nema na prvoj strani najavu informacije o povlačenju optužnice. Informacija, naravno, nije izostavljena – nalazi se na 11. strani. Šta je, međutim, odredilo da se ova informacija oceni kao nešto nebitno i nezanimljivo za čitaoce? Pošto je reč o beogradskom izdanju “Politike” bilo je, znači, vremena da se reaguje u skladu sa naslovnim stranama drugih dnevnih novina (provincijska se izdanja pojavljuju oko 22 časa uveče).

Uobičajena je praksa da se naslovne strane beogradskog izdanja prilagođavaju udarnim temama koje se pojavljuju u provincijskim izdanjima.

Oprezne su i “Večernje novosti”, u njima je informacija objavljena na 13. strani, samo: “Ukinuta optužnica” uz fotografiju ofarbanog Marka.

U suštini, reč je, i kod “Politike” i kod “Večernjih novosti” o promišljenom, odloženom reagovanju. Već sledećih dana, kad se vidi da svi drugi mediji (i štampani i elektronski) “jašu” na ovoj temi tome će se u punoj meri pridružiti i ova dva lista. Drugi mediji daju potrebni medijski (i politički) alibi da se o ovome piše na iscrpniji način. Na taj način se novine opravdavaju pred svojim političkim mentorima, jer: ako mi o tome ne pišemo, pisaće na svoj način svi drugi. Publicitet je, međutim, dobar alibi ne samo za urednike nego i za političare. I oni čekaju reakcije da bi se prilagodili novonastaloj situaciji. U tom pogledu bismo mogli biti zadovoljni uticajem i snagom medija pod uslovom, naravno, da taj uticaj nije proizvod podzemnih radnji na nivou političari – urednici.

Da li ste primetili da više nema onih klasičnih afera vezanih za naš politički i javni život? Da li je u pitanju letni zamor ili džentlmenski dogovor? Ako izuzmemo slučaj generalskih stanova u Cvećari sve ostalo je na nivou sitnih spletki. Crkva na Rumiji i slučaj episkopa Jovana nisu izum medija već posledica političkih odluka na sasvim drugom nivou. Mediji se samo uklapaju u ono što je već urađeno.

Ako bismo birali tekst meseca onda bi to, bez sumnje, bio tekst objavljen u “Večernjim novostima” 8. avgusta, pod naslovom “Evre daje i Soroš”, sa potpisom D. Jović. Ovaj autor se prethodno pojavljuje sa još tri teksta (“Viza preko vojne tajne”, 7. jula, “Britanski islamisti u Bosni”, 31. jula i “Tražimo istinu o sarajevskim Srbima”, intervju sa Perom Bukejlovićem, 1. avgusta). Ranijih tekstova pod ovim autorskim potpisom nismo uspeli da pronađemo.

Po čemu je zanimljiv članak objavljen na celoj drugoj strani “Novosti”? Pre svega, po tome što su retorika, kao i izneti podaci u tekstu, doživljavaju kao snažan deja vu. U tekstu se, naime, tvrdi da je Švajcarska u Srbiji i na Kosovu uspostavila snažnu obaveštajnu agenturu, kao i da je ono što radi švajcarska Agencija za razvoj i saradnju (SDC) samo fasada za špijunske i razbijačke politike. Nije nikakva tajna da je animozitet prema Švajcarcima, i svim njihovom organizacijama, izazvala švajcarska ministarka inostranih poslova svojom podrškom nezavisnosti Kosova. Iako je taj stav u Srbiji doživeo jednodušne političke i državne kritike – i to na najvišem nivou, to očigledno nije bilo dovoljno. Morao se pronaći dublji švajcarski interes u ovoj stvari. Nije, dakle, bilo dovoljno što je švajcarska ministarka Mišlin Kalmi-Rej vrlo otvoreno rekla da je Švajcarska zainteresovana da se na Kosovo vrati oko 100.000 kosovskih Albanaca koji u njenoj zemlji, po raznim osnovama, godinama žive. Bilo je neophodno pronaći još nešto. A to je špijunaža i rad na destrukciji Srbije. Ispada, međutim, da je to vrhunski cilj sam po sebi a ne sama nezavisnost Kosova.

Da bi cela priča, za koju su podaci o strukturi organizacije i ljudima koji vode obaveštajni rad očigledno dobijeni iz poverljivih vojno obaveštajnih izvora bila jača, ubačena su imena ljudi i organizacija iz naše sredine. Tako je ponovo sklopljena već zaboravljena slika sveta: strani špijunski centri – nevladine organizacije – mediji. Ovake vrste tekstova ranije su pisali pouzdani politički komentatori koji su mogli da komentarišu sve čega se sete, sada taj zadatak dobija novinar posebno obučen za teme vojno-obaveštajne delatnosti. U tom smislu specijalizacija čini svoje. Da bi se članak posebno ukrasio u antrfileima su izdvojene stvari koje odmah privlače pažnju. Pod uzbudljivim (poetskim) naslovom “Bilt i Liht” stoji sledeće: “U MEĐUNARODNOM bordu Ženevskog centra su, pored ostalih: Karl Bilt, Volfgang Petrič, Soren Jesen-Petersen, Džordž Robertson i Piter Fejt, sede (nominalno u istom rangu) i domorodne veličine kao što su Sonja Liht, Miroslav Hadžić i Žarko Puhovski. DKOS organizuje seminare, vrši procene i delimično rukovodi uništavanjem nepodobnog naoružanja, shodno međunarodnim NATO standardima”.

Izraz “domorodne veličine” odavno nismo čitali u novinama. To je ona vrsta sarkastične duhovitosti koju su svojevremeno negovale Milijana Baletić i Mila Štula. Da li ovaj tekst predstavlja samo uvod u nešto šire ili je samo jedan prijateljski gest prema nacionalistički orijentisanim političarima tek ćemo videti. Postoji, naime, ideja da bi se morao “uvesti red” u rad donatora, posebno kad je reč o donacijama za nevladine organizacije i medije. Red bi bio uveden tako što bi posebna državna komisija ne samo popisivala nego i odobravala strane donacije. U ovoj fazi razvoja, teško je ipak zamisliti situaciju da se napravi takav dramatičan zaokret u odnosu na saradnju sa svetom. Najverovatnije je u ovom trenutku sasvim dovoljno biti agresivan preko izabranih medija.

Teme ratnih zločina i dalje su u samom vrhu interesovanja. Gledajući jul lako se može uočiti da je u našoj štampi na prvom mestu bila tema Suočavanja sa prošlošću (971 tekst) zatim Kosovo (484) i Haški tribunal (472). Na rang listi ličnost kao tema, vodi Radovan Karadžić (274), zatim Ratko Mladić (266), Slobodan Milošević (169) i Boris Tadić (131). U informativnim televizijskim emisijama u jul je najveću minutažu dobila tema Ratni zločini (311 minuta), zatim Kosovo (259) i Balkan/Jugoistočna Evropa (245). A od ličnosti, najveću minutažu su dobili: Boris Tadić (304), Ratko Mladić (261) i Vojislav Koštunica (237).

Sve u svemu, uzbudljivo leto.

 
Helsinška povelja, jul-avgust 2005.

Peščanik.net, 26.07.2005.

Leave a Reply